Учитељ

248

и то се може применити и на деду исто тако, као и на одрасле људе. Да

узмемо за пример дечка, који не пази |

на своје одело — лако га укаља, или упрља. Ако га за то истуку или изгрде, он ће бити склон да мисли, да су с њиме поступали неправедно, вероватно више ће размишљати о учињеној му — по његовом појимању неправди, но што ће се поправити у владању. Али препоставимо да — ме-

вештачке казне, место да им даду да искусе казне, које природно истичу из рђаве радње, они опда тиме стварају двојако зло. Они тиме повећавају број

породичних закон, и услед потребе,

И |

да се сви ти закони увек тачно врше, отежавају свој положај; свако и нај-

| мање нарушавање истих закона призводи

код њих љутњу и постаје узрок гњеву

"од њихове стране. Додајте томе још

сто сваке друге казне — његова дужност |

буде просто то, да одело своје очисти од прашине, или блата, како сам уме. Зар неће он тада осетити, да је сам на се навукао ту беду ' И за то време, кад буде чисто одело, зар он неће непрестано опажати свезу међ казном и њеним узроком % Зар неће он тада, мање или више јасно,-и сам опазити, да је све то са свим право и на свом месту ' Ако некблико лекција те врсте

не произведу жељеног дејства, ако отац,

следујући тој системи васпитања, не хтеде да троши паре на ново пре 03наченог времена, и ако се у исто време јави случај да дечко, не може с осталима да иде у шетњу, пошто нема приличног одела, — он ће, са свим природно, осетити силу казне, али у исто време с тим, вероватно, појмиће шта је узрок свему, и приметиће, да је свему крива његова сопетвена небрежљивост. И тада дечко неће видети ону неправду, која би му се непремено јавила на ум, Бад неби било очевидне сродничке свезе међ рђавом радњом и казном.

Сем тога природа, како родитеља тако и деце, мање се губи и накази при тој системи, но при општепримљеној. Када родитељи сами стварају деци

даљу раздраженост, која произлази од тога, што родитељи — у виду трошка, = примају на се оне рђаве последице, које су требале да падну на самога преступника. Сличан се резултат порађа и за децу. Казне, које их постижу услед неопходне реакције ствари, казне, које на њих набаца безлични делатељ, производе раздраженост, релативно лаку и привремену; док међутим казна, коју самовољно натура родитељ, остаје у памети као дело лично, и производи силније и сталније раздржење. Испитајте само мучне последице емпиричног метода, ако је још могуће држати се у свему њега од првог почетка. Претпоставимо, да родитељи узму на се Физичко страдање, које дечка постиже у след његовог незнања или непажње, и да, узев на се те рђаве последице, натуре на дечка ма какве друге рђаве последице, да би га тако убедили о неумесности његовог владања. Претпоставимо да, дечко, коме је забрањено да игра се чајником, узме га и опрљи себи ногу, а мати тај бол прими на се (т. ј. сама је навлачно ожеже), а а дечку удари шамар један; и препоставимо да би људи тако, у таквом правцу, радили у свима случајима. Зар неби те свакидање непријатности порађале много више злобе но данас %