Учитељ

50

ИХ ~

тим на оно, што. им је потребно као учитељицама (наравно за оне, које хоће да буду учитељице). Ми ћемо при нашем претресању имати у виду само оне главне основе, од којих је после лако стварати појединости,

1

О положају женскиња у данашњем

друштву писало се толико (не у нас), да већ постоји доста богата литература. Наравно у тој литератури протура се као најмодернији еспап еманципација "жена. Међу тим, ко хоће да мисли као што треба, он ће одмах приметити, да се може говорити само о две главне тачке. Шрво што ваља знати, и о чему ваља водити озбиљна рачуна, тоје велики уплив жене на домаћи живот и на васпитање деце — дакле на темељ самог државног живота. Ако жена не разуме довољно домаћи живот и начин васпитавања деце, онда она није спремна за свој високи позив, и онда брак не може бити оно, што би требао да буде. Сад је питање, да ли наша Виша женска школа у овоме погледу одговара своме позиву ' Друга је главна тачка та, што женска школа не спрема довољно своје ученице за живот у погледу рада.

У Вишу женску школу шаљу родитељи своје кћери по највише за то, што се тамо може научити нешто Француског и немачког језика. А на што им то: Свакојако до сада се показало, да оне и ако науче штогод од тих језика, могу то знање употребити па баловима, и у саловима, иначе нигде. Уз то још за скупе новце науче их штогод свирати и певати на клавиру, и онда је постигнуто и сувише много. После тога долази читање романа, и одлажење у

позориште, а и једно и друго трује њихову Фантазију, а друго се скоро не постиже ништа, Али да се девојчице према њиховој природи и наклоности изуче у томе, да својим сопственим радом и трудом могу за себе на частан начин зарадити издржавање и потребе живота, о томе мучно да се води каква, озбиљна рачуна. Нико и не помишља на то, да се трпи ужасна штета, што наше женскиње, које се школује у Вишој женској школи, остаје без икаква знања о домаћем, а камо ли о народном, газдинству. Код сиромашније класе људи, кћери су, као и синови, принуђени да уче какав озбиљнији посао. Али људи средњег стања, трговци, чиновници и занатлије, ни мало се не брину за то, како ће своје кћери слремити, да могу доцније себи зарађивати оно, што им је за животне потребе нужно. Њихове кћери сматрају да је радити срамота, и читаве дане пробаве у празном брбљању, доколици и кићењу. Тек по нешто помажу оне у кући, чувају децу, шију и плету, и тако иде све до удаје. Дотле пак мора их отац у свему одевати, хранити, водити на балове и у друштва, само да их тиме препоручи за брак. Али

кад се деси да отац или муж умре, онда

су и мати и кћи неспособне, да себи зараде све потребе за живот, већ сиротују са свим или падају на терет сродницима својим. Многи се људи данас више брину о том, како ће им Кћи научити Француски или немачки и свирати у клавир, или како ће написати лепо писмо, него о томе како ће чувати и неговати децу, како ће умети неговати болесника, васпитати своју децу, кувати и бити вредна домаћица. Не упознавајући овако девојчице са жи-