Учитељ

384

мени глас, говори се јачим гласом и брже; а кад се описује какав жалостан догађај, онда се прича тише и спорије“. Ако ништа више, ово доказује, да заиста деца, не могу довољно како ваља да свате оно што им се само речима казује. „О тога треба лазити да свака прича буди осећање и да пријиња за срце детиње“. Нека запамте све мајке, и све оне, које ће то да буду, да с тим само буде предрасуде у деце и одвраћају пажњу од стварниг утисака из спољњега света, којима се, и јединима, дете правиљно развија. Нека знају, да ће и за то доћи време, да ће се ускоро деца и за то заинтересовати сама, а пре тога нека знају ла је штетно тако исто као кад би пре времена почела да пију ракију и вино, и друга раздражљива пића. А кад писац тражи још упоређење пзмеђ две личности о којима је причано деци, кад тражи од деце да она и свој суд изреку о обема, онда само можемо да посумњамо у његову психолошку и педагошку темељитост.

Сад долази „Познавање српске цркве“. Не знамо шта да речемо овдер ... Место писац да покаже мајкама у ч му се састоји право религиозно образовање; ла им изнесе оне силне погрешке, што се данас чине с овим образовањем, и штете што отуд произлазе; место да им то разложи и докаже, и упути добро па оно што је за препоруку, како ће да га изведу: он вели: „И црква представља извесло Друштво, које се у нечем придржава једнаких правила и обрела“, те тиме правда за што је и овај параграФ уврстио у „познавање друштва“. Па онда прича, како се „од пете године почевши дете води у цркву“, како „ту оно пази на све шта се ради“, како „гледа иконе“, па „после пита родитеље“ „шта која значи“, како „елуша шта се говори, чита и пева, па и само

нехотице научи по неку црквену песмицу и ако јој садржај не разуме“, те тако „оно упозна неке црквене обреде у самој цркви“, како „примећује да онај исти човек, који у цркви највише ради (свештеник), ради нешто и код његове куће“, „ради код воде нешто (0 богојављењу) и на гробљу (сарањује мртваце)“, како и „код куће примети да се људи крсте и ла при том говоре нешто“, ита. „Из свега тога, вели, лете сазна само толико, да људи из једног или из више општина (и ако се говори „образованијим матерама“ које живе по вароши, реф.) иду у извесне дане у једну велику кућу, на којој има крети (на торњу) неколико великих звона, а у нутри има улого слика (икона) и гори млого свећа, — иду у цркву“ ... „А пошто ту има, вели, млого ствари које оно не разу-

"ме, то сваки час запиткује родитеље за

значење свему, што види п чује“... „Све што могу родитељи овде припомоћи, састоји се у том, да објасне по неку икону, шричањем о особи и догађају, који икона представља, и да нешто и од онога, што се чита и пева, узме у такву причу; а уз то да детету помогну, да лакше научи неку црквену песмицу, пошто му је тротумаче, колико се може“. А одма у почетку овога истога параграфа писад и сам

вели: „Пре шесте године не може дете готово ништа разумети из хришћанске надке“. — Једном речи, писац само ређа оно

како већ јесте, као и свуда, не казсјући нигде како нешто ваља да буде, п како ће да се постигне. Од све своје научности и либерализма спрам религије изволео је рећи мајкама само ово: „Нема опасности, да ће дете постати безбожно, или да неће бити побожно, ако за рана

не научи, да се прекрсти и да изговори (очита) „оче наш“ иди другу коју молитвицу“ ! ...

(НАСТАВИЋЕ СЕ).