Учитељ

1086

кад су могли таљо да живе, па и ми ћемо тако да живимо и умремо; на млађима свет остаје, па како знају“. Ја ћу деци говорити и говорити да не краду, лажу, псују и т. д. али отад и мати неће; тамо ће и чути и видети противно моме говору. Уплив родитељев јачи је од мога; родитељева, се више важи но моја; углед на родитеље, слуге, комшије и т.д. јачи је но углед на мене; јер сваки зна да ја нећу да крадем, лажем и др. А тај углед на друге, ближње, више вреди но моје речи. Да наведем један пример, где отац зна да му је син дорастаб за крађу, па га још и сам шаље.

Једном је дошао један мој ђак по велики — из овога мога села у школу да ноћи с осталом децом из другога села. Око пола ноћи дитне се и оде. Сутра дознамо сви, да је он комшији украо пловку. Њу је сљатко појео још те ноћи са родитељима. Ко је сада томе крив И отац његов сутра дан плаћа пловку. Али како: У нади да ће тај новац на ма који начин од онога наплатити,. Мени то беше добро дошло да поучим децу. Али како ћу % Мој ђак није признао ни код општ. суда да је пловку украо, и ако перје које су нашли у његовој кући јасно сведочи. Он је дошао у школу. Деца као деца, дирају га. Он одриче и износи њиове мане. И ја уђох у школу. Шрво ми беше да њега казним. Чиме | Бојем не, затвором такође не и никаквом телесном казном. С тиме би навео ђака на рђаве мисли. Дакле да се казни моралном казном. Одма почех из далека причати једну причу о крађи. Мој ђак при том при-

| чању црвени, бледи, гледа преда се.

Деца га са свију страна чисто гутају очима, јер је и он један од крадљивада. Њега проби зној — али у мене не погледа. Ја завршим причу овим: „Тако је то било децо! Номхмп међу вама може се наћи по неки крадљивад који оће по нешто да дрпне. То је ружно; тога ја не волим, и ви и нико га не воли; тога ће онај добри Исус покарати, зко се не поправи. Ако се поправи, свићемо га опет волети, јер ми погрешке праштамо један другоме и заборављамо. И ту ћемо погрешку заборавити. Ја хоћу, а ви децо 9“ „И ми ћемо, господине, опростити и заборавити само ако се поправи.“ При овим последњим речима погледах у ђака и он тек тада погледа, у мене са сузним и веселим очима. Тим показа да ће се поправити. Од тога. доба не чух ништа ружно о њему. Само тиме и тако могу морал развијати. Мене се тиче више оно о чему пишем, но моја личност. Па и сама задаћа овога листа не дозвољава ми да то радим, јер његова цељ није да шири грдње. Да завршим речима г. М. Б. Милићевића : „Списи који говоре о нашем народу, поред богаства верних

(коректних) извештаја о нама, да су " чисти од претеране хвале, која прет-.

поставља снагу онде, где је није, а заслања ману онде, где је она опасна ; наш је спас истина; а самохвала доноси срамоту и — несрећу.“ („Годишњица Николе Чупића“ год. 1. стр. 49).

јик. |ТОЈАНОВИЋ у

УЧИТЕЉ.

– —--> = АЊА а Мец