Учитељ

“

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

Поуке о васпитавању деце у роди: тељској кући, за образованије српске ма тере и са употребу у вишим девојачким и учитељским школама, написао Др. Војислав Бакић, професор. (Ово је дело наградила „Српска Матица“ из накладе Ј. и Т. Остојића. Цена је 60 нов. — 1 дин и 20 пара. Сомбор. Наклада Миливоја Каракашевића. 1880. Стр. 1—–187.

(НАСТАВАК).

Долази последњи параграфФ ове поуке „познавање људског друштва,“ који говори о „учењу матерњега језика“. Писац је учење матерњега језика ставио у „познавање друштва“ сигурно за то, што је језик једно договорно срество у друштву. Али ми мнислимо, кад се говори о учењу тога језика, да би му место било шре у општем развитку духовном, у „усавршавању леце у знању“, јер се он с тим и учи. Учење реч! и језика нераздвојно иде са самим преставама и појмовима. Језик није ништа одвојено од унутрашњега развитка. То је само израз његов. Кад дете дознаје нешто, види или чује, оно то одма веже с говорним органима, и од тада је то двоје, реч

и престава , тако спојено једно с другим.

да изгледа скоро једно исто. Има ли дакле разлога у мале деце језик одвајати од осталога развитка, па га метати у „познавање друштва човечијег 2... Као свуда, тако је и овде писац начинио читав лом од ређања како дете учи да говори. Овде се ка' да још понајвише упустио у најситније побрајање : Како дете испрва говори, које гласове не може добро да изговори, како их склапа, и како даље, Једном речи, све оно, што мајке знају боље и од њега и од нас, само нема онога што оне не знају, 8 што је потребно било да им се каже. Једино што је овде добро, то је, што се писац изразио противу декламовања с нера-

»

зумевањем и поздрављања, и противу страних језика пре владања матерњим језиком. _ „Пета поука. О усавршавању деце у лепом осећању“. „Све што је лепо, буди пријатна осећања, вако у одраслог човека, тако и у летета... Шта је лепо, а шта је ружно, то дете почне разликовати тек у трећој години — кад лепоту неке ствари одвоји од користи. коју та ствар даје за уживање... . Од четврте године детиње може се почети развијање лепих осећања. Гле се дете и пре тога може опколити сваковрсном лепотом, то је још боље, јер ту ће оно од рођења непрестано гледати и слушати само оно што је лепо, те тако ће с> навићи на то, и како после тога примети што 1од, што знатно оступа од опога, што је њему познато, оно ће увидети разлику. Но и овде дете може лако погрешити, јер њему је лепо и оно, што му је ново и непознато... До четврте године дете је много ствари видело и много песама чуло, те тако ће бити могућности, да се отпочне с њим тачније разликовање између лепог и лепшег с једне стране н ружног и ружнијег с друге стране“

Од шесте године па даље да посматра

(лепе) људе (но не одело, него само тело, особито лице, на ком се највише огледа лепота) . . . и на послетку (од седме године) лепе баште и пределе, где се поред лепоте природних појава и појединих ствари посматра још и већа разноликост У предметима и извесна симетрија, вако су распоређена брда и долине. ... Све то производи особит упечатак у духу детињем, упечатак, који га пријатпо расположи тако, да се за неко време у том посматрању сасвим занесе п изгуби,те не воли да се буди из тога запоса, који му после у успомени изгледа као какав леп сан... . Посматрање слика за децу је од двоструке важности: прво што тим упознају боље насликане предмете, и друго, што се тим буди | и развија у њих осећање лепоте.

(НАСТАВИЋЕ СЕ). ,

ветра