Учитељ

,

348

не жали ипак не стоји. Ево цитата из писма тога његовога, комшије : „Доброга ти, побро, ничега немам јавити; деца су ми проста; глупа и пуста, а кметови велике изелице, па испродаваше сзе ђаке“ и т. д. Тако се жали мени писмено, а толико пута усмено и опширније тај његов друг и комшија. И тај исти његов друг утече чак у Наупару — у врушевачки округ. Сигурно је њему било добро у Омољуу селу „до крајњости влашком“ и зато што „нема обичај да запева“. Па и виг. Нешићу утекосте из Омоља !

Даље, између многих препорука, упустава, пецкања и заједања, он ми сам препоручује да треба много пута проговорити „нашим грађанима, како је то гадно ружне речи говорити, “ а овамо, што сам ја казао људма и целом свету да је ружно врасти, да ја њихову децу не могу сасвим одвићи од ружних обичаја и крађа, он ме окупио грдити и препоручивати ми да радим онако како ми он каже, па ће бити народу добро и сва ће се зла искоренити. Он мисли да то није увреда, кад се десеторици грађана за столом на неком весељу или ком др. месту каже да су њиови неки поступци ружни, шта више и казними. А кад ја то исто кажем јавно овда је то непатриотизам , неуљудно од мене, незнање и т. д. Па шта ми онда остаје да радим према оваком несмишљеном и неразложном говору • Ништа, до да слегнем раменима и критичару опростим.

За овим и опет се љути, што сам рекао, да Власи сматрају крађу за јунаштво, па ми каже да сам „пљунуо на крај једне домовине“. И само за то, што сам то рекао, орезилио сам

један врај!! А на кога ће пљунути влада, кад је видела да крађе с дана на дан расту, па је завела „чуваре јавне безбедности“ % Влада је пљунула, по г. Нешићевом умовању, на целу државу српеку, а не на крај. И она је непатриотична, као год и ја. Ако се данас крађа заштићава, онда после десетак година нека се све власти и богаташи селе из ове земље. Ја у мојој школи крађу искорењујем. Но више пута прелазим и преко атара и оћу да жигошем ману целог села, округа , па богме и земље. Ако сам за то крив, завон на среду; подметања даље.

У У9 и 30 броју „Учитеља“ одма ме пита г. Нешић овако: „Јесте ли ви, господине, питади, у ком су селу убијена два човека камењем за, то, што су лопови Јесте ли се упустили у разговор са среским старешином —- у разговор о врађама у вашем крају '“ —

Село, у коме су убијена два лопова зове се Влаоле. То. село припада овој школској „општини, и ђаци тога села, то су моји ђаци. Она два лопова били су два брата од стричева. Отад једнога од тих мој је први комшија. Брат оног другог данас ми је у школи. Родитељи обојице убијених добри су, поштени и стари људи. Синови им беху утекли из рата и одметнули се у хајдуке (као што и данас таквих има доста у овом крају и којима треба милости па да се врате кућама и да живе као и остали људи). За време те њихове ајдучине нису се виђали по неколико месеца у овој околини. Свитали су се које куда по Крајини и Црној Реци по планинама. Сведок њиовој крађи није био нико од поште-