Учитељ

148

мене. Да ово утврдимо има силество доказа. Познато је свакоме, да се сви преступници овога света одвајају у свима државама од друштава, у цељи тој да се поправе. Но тако названи казнени заводи, који имају горњу цељ у свима државама да преступнике поправе не могу то да изврше само из тога узрока, што су се до сада, а на многим местима и сада, служили једино вештачким казнама. Њима нису могли ништа, друго да учине до то, да у већини случајева, добију резултат: рђаве последице. Н.пр. осуђеници у здруженим северо-америчким државама једног истог дана отказују рад; буне се и ако су осуђеници. Оваки и овим подобни случајеви довели су васпитаче казнених завода да мало више мисле о узроцима оваким последицама, и нашли еу, да казнене заводе оснују на усамљености осуђеника. И доиста, кад су све осуђенике који су отказали рад у северо-америчким здруженим државама осамили тако, да немају никакве могућности да ма и једно чуло задовоље радом, дошли су васпитачи до цељи, јер сви осуђеници после неколико сати осаме, молили су, да их ослободе осаме и пусте на рад. И сад кад промислимо о овом начину видићемо, да се приближује природној дисциплини: одузима преступнику слободе да би сачувао друштво и неда му да сам одржава свој живот све дотле, док се налави у томе стању; за то и одговара цељи.

Из ових примера видимо, да она иста дисциплина, која учи дете како ће да управља покретима својим: да зна страну с које долази звук, па да се окрене; да упозна простор па да зна килико се треба пружити, да дохвати ствар ИТД.

и људе задржава од дела, о којима нису расуђивали , од нерасудних поступака. Још и то излази, да све оне казне вештачке , које су до сада употребљаљаване у казненим заводима, против осуђеника морају бити сагласне са дисциплином природе ако се хоће да оствари цељ за што се осуђеници одвајају од друштва.

Све ово што смо до сада рекли, каже нам, да су родитељи дужни да своју децу доводе увек до тога, да непрестано исимтују последице свога рада, а да их на то не присиљавају, нити да то за-

мењују вештачењем. Истина, има доста,

родитеља, чије казне ништа друго и нису до једино последице. рђавог владања дечијег, а она. родитељска. раздраженост према деци ништа друго до резултат дечијих погрешака, па за то и казне; али кажњавање од стране родитеља имаће само онда поучљиве и корисне последице, ако то не долази само од родитеља, који сматрају себе да су они једино позвани за то, него кад су од природе, кад се и она узме у рачун. Ево доказа. Сваки зна да у природи и друштву владају неки закони рада и реда, па ти исти владају иу кући, дућану, школи итд. свака ствар на своме месту, пи у реду; ручати, вечерати, спавати, устати, кад је време чему; забављати се са стварима док се не задовољи, а онда оставити на место иу реду итд. Ако васпитаник, дете наше, играјући се у соби разним сиграчкама

"доб се не задовољи, остави исте расту-

рене по свој соби, кујни' или предсобљу па онда зађу родитељи, браћа или сестре те растурене ствари доводе сами у ред и остављају сваку на своје место, не чине ли тиме грдну погрешку што