Учитељ

261

мечка, овце и говеда, а како ли лисица |

није појела кокошке и ћурке, кад их је Ноје све од једном пустио из ковчега '< Наравно да сам се морао довијати како да му одговорим, па сам напослетку смислио и морао му казати: да је Ноје морао пуштати све заједно само оне животиње, које неће једна другу да поједу, а не баш све од једном.) Ја рекох да сам овако казао само да се извучем из платке, а не знам је ли истина тако било. Но хвала му кад ме није питао: како је Ноје похватао толике дивље животиње, и како је попео на горњи спрат оне велике животиње. Ту не знам ко би, и како би му одговорио.

Из овог немој нико да изведе погрешан закључак да ја говорећи о оваким мистериозним верским стварима са ђацима, хотимично идем на подривање темеља вере и убијање њене важности. Та је помисао „далеко од мене као небо од земље! У том случају ја бих био на погрешном путу двапут: као учитељ и као Орбин — Хришћанин. Да ја нисам на овака питања намерно утицао сведочи (поред осталог) још и то, што су ме тако питала и из других предмета.

У [ рав. кад сам почео радити усмене рачуне иу нима помињати дукате, дин. — па и старе грошеве по некад — ја сам изнео пред ђаке разне врсте новаца, да их виде и распознају. Том приликом сам показао какве је боје који новац. Па сам их после и пропитивао. У том пропитивању ђак Траг. пита ме вашто је дукат најмањи а највише вреди.

') Деца су ме још запиткивала о небу, Христу и осталим како живе на небу, кад оно није као разапета кожа — шта их држи итд. Нисам им објашњавао, јер је вера — вера. У

После неког извесног упоређења других

_ ствари (а то је било као увод и обја-

шњење) ја му рекох за то, што је злато ретко, мало га има, па је скупо, а за то опет што је скупо, мора да се праве мали новци а доста да вреде (према оним другим).

Ја сам до сад, које кад, пуно овавих питања добијао, али не налазим за потребно више да их напомињем; доста је ово па да се види дечија радозналост и потреба велике количине знања, за доброг учитеља.

Ја не знам дал ће се наћи неких безазлених душица, које ће рећи да није могуће да су мене све ово овако деца питала. Но и акоих буде имало, то ће бити људи, који нису имали посла, са слободном децом, и који се нису занимали с децом било својом, било с туђом. Фамилијарни људи и наставници најбоље знају је ли све ово могуће да питају ђаци, сами — разуме се — кад им је дозвољено. Наставници најбоље знају каквих и колико ли, оваких и још тежих питања добију, нарочито кад изведу своје ђаке из она 4 зида у поље, па само кад се развеселе још! Таком једном приликом мене су ђаци, између осталог, питали јоши ово: за што зими не грми За што је на врло високим планинама ладније но у равници, кад су оне ближе сунцу • И ја сам на све

"морао одговорити. Одговоре не казујем

за то што су они познати. Ово наведох

још и за то, да се види да ме нису

деца питала баш само из веронауке, и да их нисам на то ја побуђивао.

Може бити да ће ми неко замерити што сам дозвољавао мојим ђацима да ме питају оваким питањима, и што сам им ја одговарао на њих. Ја сам