Учитељ

ВРОЈ 2. У Београду 10. Јануара 1887 ГОДИНА У1

ПР а НИ ЛЕ БР аи ИЕ ЧИ а пау СР А а А И.

ПРЕТПЛАТА ШАЉЕ СВ УРЕДНИШТВУ „УчитељеА, СкопЗА ГОДИНУ 10 дин., ЗА + ЉАНСКА УЛИЦА. Рукописи ( СЕ ШАЉУ У ПЛАЋЕНОМ ПИСМУ “3.

Излази три пут месечно:

1, 10 и 20. Цена ЈЕ листу: по године 5 дин. ЗА СТРАНЕ ЗЕМЉЕ 12 ФРАНАКА

_ Рукопиот 4 СЕ НЕ ВРАЋАЈУ.

УДРУЖЕЊЕ ЈЕ СНАГА Учитељ ЈЕ ДУША ШКОЛИ

ПРОТИВ УЧЕБНИНА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ

ОДГОВОР ЖИВ. ЖИВАНОВИЋУ, ПРОФЕСОРУ

И

уја дакле тврдим да деца и немају правога памћења, пошто су неспособна да оцењују, да суде.“ 4. „К. Русо.

»Постоји грдно велика разлика између утицаја, што га чини на ум самостално мишљење и што га чини читање. ,.... и ко год се често обраћа књизи, он извесно нема својих мисли. Отуда, и излази то, да учење већину људи још више заглупи.»

Шопенгаер. «једно због тога, што се појмови неприродно и погрешно усвоје превременим усиљавањем и учењем из књиге, ... . ..и

због тога што се уленици гоне да пасивно усвајају тубе мисли, а не навик вају се на самостално испитивање и саморадњу и најпосле због прекомерног напрезања својих способности, врло мало људи имају ону умну снагу, коју би могли имати.» Спенсер.

«Преучио !». .

Једног вечера сеђах као мало дете на моме кревецу. Преда мном гуђаше отац „Болана Дојчина“, Жалосно трепераху струне, жалосније глас певача. Његов изглед лица, његово тужно глеДање, његов кукајући глас потресоше мене и у мојој памети сину жива, Одређена слика болесна јунака. Од мога оца, само мало другчијега, мало већега и крупнијега замишљах ја Дојчина. Ето

Народ пословица.

ти првога знања из историје. Поред болесника живо ми беху престављене две сужне женске — љуба и сеја. Љубу замишљах као мајку, а сеју моју тетку. И када гудало тужно закука а певач изусти ону тужну вест: „Не можемо љубит Арапина, Ој, Дојчине, за живота твога“ ! — мени грунуше сузе. И ја гледах умним очима: како јунака утежњу, како он јаше коња, како копљем пре-