Учитељ

0 БОБАВЦИ ПРОЦИСА ЗА ОСНОВНУ ХАКОДУ

Па шта се има о томе говорити, помисли ће неко. Кажи детету: иди у књижару, узми пропис број тај и тај, па свршен погао. То је истина тако. Али гдерђ — Само по варошима. А шта ће да, ради учитељ у селур Шта ће он, да каже дететур Иди узми пропис.... нигде. За то, што у многим селима, где има школа, нема дућана. На другим пак местими, ако има какав дућан, нема прописа. И онда, шта из тога излазир Излази то: да учитељ, хтео не хтео, мора постати трговац. Мора набављати прописе и продавати их својим ученицима ! А да ли јето добро Не! Зло је, велико је зло: па с које год стране посматрали будемо.

Познато је свакоме, да се настава у писању постизава само вежбањем. За, ту су цел створени прописи. Ми наређујемо деци да купе прописе. Деца по вароши слушају. Оду у књижару, траже речени им број прописа, и употребљавају га. Али, деца по селима одговарају: „Где ћемо купити, у дућану нема, (или дућана нема)., Шта ће, куд ће сиромах учитељг Мора сести на коња, отићи у варош, набавити прописе и деци давати. Њему нико у вароши неда бадава; не може ин он давати бадава. Мора дакле постати, и на силу и за нужду трговац.

Али, за бога, та тај трговац он јен учитељ. А колико то шкоди учитељу, нека, суде читаоци из следећега: Данас 6. Феб., 4. [1 уч. П раз. дође у моју собу: „Молим те господ. дај ми пропис на вересију, па ћу ти донети сутра марјаш (тако).“ А што ниси сада донеор“ „Па очо (тако) отац рано марви, па нисам искао.“ Дао сам. Дође Н. П. исто тако, само што вели: „Ноћио отац у воденици, није дбдио (тако) кући, да искам.“ Тако још неки. Дао сам свима. А шта ћу другог Ако му као трговац не дам пропис на вересију; ја ћу га као учитељ казнити, што је немарљив и што није написао пропис. А из тога и3-

лази ово : Баш мене мисли ће дете — мрзи восп. кад ми не да пропис, а сад ме ето овудио, што га нисам исписао. Ја нисам крив. Што ма није дао, итд. итд. вас дан ће дете комбинирати, и на крају крајева, закључиће: Да му је учитељ непријатељ, да га мрзи, да воли само да га казни итд. А тешко школи, у којој ученици тако мисле о учитељу.

Прошла су 2-3 дана. Д. П. и још неки нису донели паре за прописе. „Зашто нисте донели пџарер“ — „Јасам молим госп. заборавио.“ „А тиг“ „И ја сам заборавио.“ — Тако сви редом, заборавили. — „Добро, донесите сутра, јер ја треба за те паре, да вам купим друге.“ — Сутра — нису донели. Прекосутра — нема. За што „0. тишао отац говедима. Нема ситно, десет пара. Доћи ће отац у недељу, да плати итд. И, најпосле, шта ће бити> Ако се сила не употреби, неће се наплатити, Ако се сила употреби, онда зло и горе. Тешко учитељу, јер дете одма почне да рачуна: „Да учитељ воли десет пара, него њега. Даје учитаљ циција. Да учитељ лаже. Он их учи како треба да су добри, милостиви, да праштају другима увреде и дугове. А он — учитељ — неће њему десет пара, да опрости итд. Сачувај Боже, шта се тада, у души детињој не ствара- И то све за пропис. Оно истина, шта је десет пара. Али, „зрно по зрно, ето погача“ — десет пара, по десет пара, ето динара, два, три итд. А учитељ, од своје злеудне платице, да одваја месечно по 3—4 дин. да плаћа дечије прописе; што му пропадну на вересији. То баш није право:

Још нешто, — 18. Феб. В. М. учен. Ш

раз. није написао пропис. Осудим га, да

после нодне, напише два. После подне, В. није написао, ни један пропис. „За што В. ниси урадио што сам ти казао р“ „Немам мастила, молим госп.“ — „Што ниси позајмио од кога2“ — „искаосам па не дају“ — „Једи В. тражио од кога мастила 2“