Учитељ

157

код Грка постадоше и разни богови, од којих сваки по нешто репрезентираше. Тако Зевс беше бог муња и громова, док његова. жена Јунона беше богиња кише и магле. Аполо беше бог дана, а сестра му Артемида богиња ноћи. Уран репревентираше небо, а Геа земљу, Посејдон море, Хефесос ватру ит. д. ит. д. Слични су погледи били и старих Индијанаца, Кинеза, Египћана, Персијанаца и осталих народа. Грчки Филозофи, и ако су се клањали космополитским погледима и поштовали их, ипак су строго делили силу од материје, и држаху за материју да није моћна сама собом да се креће, но да добива покрет с поља, са стране. И то гледиште, које је стајало под моћним утицајем Аристотелове школе, држало се готово до времена Декарта и Њутона. — Тој првој гази следоваше друга, т. ј. од потпунога дељења силе од материје пређе се сад непотпуноме дељењу једне од друге. Сила свакако стоји у вези са материјом, али у основу је са свим различна од ње; још и то: једна тежи, мери се, док друга не, но важаше као немерљива материја т | Бад. импондерабилија. Из тога гледишта и постала је некад чувена теорија Емисион-теорија светлости. И за топлоту тако исто држало се да је то колебљива материја, која се преноби с тела на, тело; а готово исто тако држаху и за електрицитет и магнетизам, који имађаху нарочиту електричну или магнетску течност — Флуиду. — Тек трећа Фаза, која ступа у новије доба, нађе да нема материје без тежине. Та Фаза откри јединство, непроменљивост и вечитост атома, у којима се сила находи. То је Фаза јединства, и недељивости силе од материје. Ту се дознаде, да нема материје без силе привлачне и силе теже; ту се нађе да су све нама познате силе произишле из разних стања или покретања најситнијих делића, из којих се материја састоји. Свуда, где се находи материја, мора. да буде и силе у покрету, отпору и напору, и обратно.

У осталом ове Фазе показују разне прелазне ступње, и тако је морало да буде. Најтеже је било отклонити у биологији, у науци о животу, дуалистичне погледе о сили и материји; а то је због сложених и тешко видљивих односа у променама органске материје. Тако, славни лекар Парацелзус (око 1500 г. после Хр. не. смеде се усудити телесне Функције храњења, сваривања и лучења да растумачи онако како јесу, т.ј. не смеде их држати као радње појединих органа који то врше, но свакој тој радњи приписиваше, некакав одређени, нарочити животни дух. На исти начин појавише се доцније Хелмонтов.,Археус“ или „дух црева“, Ворелиов „ДУХ нерава“, „животна супстанција“, Халерова Апшпа апштајфа и т.д. или сила нерава, сила живота, сила оптицања, крви и т. д. И овде се држаше да је сила нека врло Фина, преносна супстанција, која.