Учитељ

611

ИЗ ШКОЛСКОГ ЊИВОТА

а

1. Дивљаштво.

188... године био сам учитељ ТУ. разреда. Првога часа 2. децембра после подне имали смо Словенски. Деца не знају да читају Напрезао сам се и ја и они и тако раздражени ми заморени изађосмо на одмор. Било је блато у авлији. Деца су почела јурити. скакати и обарати се по блату. Неколико сам пута морао да карам и претим да се не каљају, Ништа није помогло, Једва сам дочеко час. Кад звонце зазвони, уђоше један по један у школу. И ја уђох за њима. Таман су се смирили а врата се отворише и на вратима стајаше О. Крстић, каљав и по оделу и по рукама и по образу. · Деца прснуше у смеј. И он се смеје.

— Што си такиг

— Молим, господине, гурно ме П. Милатовић.

— Па што се ниси умио и очистио Он истрча да се умије и очисти.

Ми се опет ућутасмо а улети П. Милатовић и М. Ристић, И они каљави, па се смеју. И сва се школа насмеја.

Ја покарах и њих и отерах да се очисте и умију. При томе задрхтах од љутине. То беше највећи ступањ безобразлука према школи и учитељу. Деца долазе и исмевају ме у очи а ја морам да их само корим. Тако размишљах и ћутах, очекујући да се онп врате па да их још више корим. Но у ходнику звекну канта. Зачу се њихова вика. Ја, истрчах. Код канте Милатовић оборио Крстића и седи па њему. Тада прекипех пи подвикну им: у школу ! — па ухватих Милатовића и пред ђацима изударах прутом. Крстић и Ристић окупили у смеј, а ја се још више ражљутих, те и њих добро изударах. Милатовић и Ристић и после боја започеше смеј, те их најпосле отерах кући...

Не знам како сам изгледао деци, Знам да сам дрхтао као прут, и да су ме деца необично и устрашено гледала. По њиховом укоченом погледу извео сам да сам морао изгледати као касапин са дугачким ножем, који осеца јагањцима главе.

То је моје дивљаштво.

После часа ишао сам нсвесео и убијен кући. Стидео сам се себе и свога ништавила, своје невештине и неспреме. Зар ја учитаљг — Зар ја кукавац васпитач — Зар ја за ову варош у којој зам % — Зар треба да се појавим међу добрим учитељима ;