Учитељ

272

вом' месту мора он све оне врлине, које је рад у деци да пробуди | сам стећи.

Тако је и са вредноћом. Сваки учитељ мора бити ревностан ако је рад да му ученици буду вредни; на њему се несме никад опазити досада, уморност, бар то деца на смеју видети. — Сваки | свој посао у школи и где год га деца виде, мора он тачно, трпе- | љиво, вредно отправљати. Пример је најмоћнија сила, која нас на рад постиче. | 3

Осим тога, мора он бити тачан у прегледању свију радова, дечијих, не само задатака школских, него и радова — у колико је то могуће и изван школе, у кући њиховој, у држању, чувању и оправци свсјих школских потреба, своје одеће итд. Сваки добар дечији рад, учитељ треба умерено да похвали. Друго важно правило о вредноћи мора бити: признање и умерена похвала су Њ“_ ство, које одржава и лење ученике да не клону. -

Похвала треба да је увек према труду, вредноћи, а не према природној способности дечијој. Способног од природе ученика, треба. ређе похваљивати; а оног, који се труди, а није по природи даровит — чешће, да би задобио веру у самог себе, која ће га мало по мало довести до сталне вредноће. -

Како греше они наставници, који сваки неуспех детета жигошу јавно пред целом школом ! Тиме се убија воља за рад, вера. у своју снагу, дете постаје немарно и учитељ је ту порушио и оно мало вредноће што је можда учевик имао. А код неки ученика мора се строжија мера употребити да се дође до вредноће. Наравна је ствар: да учитељ добро познаје своје ученике, те да

ЈЕ

зна шта је за кога.

Да све то изискује много труда, о томе је излишно и товорити: ади, ако ученици у доцнијем животу буду те, у школи до= бивене, врлине сачували и по њима се буду управљади, ако иу животу буду вредни и тачни у сваком добром раду, — зар то онда. није најлепша утеха и награла учитељева 2 џ

Анђелија.