Учитељ

284 ЖЕНЕ КАО ВАСПИТАНИЦИ И ВАСПИТАЧИ

Према овој узвишеној идеји, да човек припада свему људству на земљиној кугли, п да се људство претвори у једну општу породицу са вером у једнога Бога, створени су у исто време и принципи основани на хришћанској основици за васпитавање. И онда ма како да је славан рад на васпитавању у добу предхришћанском, ипак пада пред савршенијом идејом, коју је хришћанство истакло.

Најглавније начело, које је хришћанство истакло, јесте равноправност мужа и жене у сваком погледу па и при васпитању. Према томе породица је прво најважније место за васпитање. Али «Јов. Златоуст, говорећи о васпитавању деце веди: „Најважнији су васпитачи детету жене“,“) па изгледа, да су мислиоци васпитања, ударили темељ истинским дужностима матера доцнијих поколења, још у том добу. За то не може бити сумње, да су жене много припомогле, да се и само хришћанство утврди. „Ну 04 највећега утицаја беше мати џч управо шреко ње је започело тришКамство своје велико дело моралнога препорођаја““) У потврду ових навода да наведемо неколико речи побожне Манике, која је живила у средњем веку: „Драго моје дете! говораше она Августину, на пет дана пред своју смрт, само сам за једно желела де живим до сада: а то је то, да видим да се ти покрстиш. Сад су моје молитве послушане и ја више пемам никаква посла овде на земљи“.“)

Раније од овога доба, царица Једена, мати цара Константина Великог, у Византији, беше примила веру хришћанску, на је помоћу њеном Константин „умео вешто одушевити за се људе дотле гоњене, а то беху хришћани“ “) и одржати силне победе над непријатељима. |

Руска царица Олга (945—965) примила је у Цариграду „прва од руских владалаца веру хришћанску. Вративши се покрштена у Кијев, она жељаше, да обрати у хришћанство многобошке Русе, али не могаше успети — — —.““) Тек доцније књез Владимир Свети (972—1015), по жељи своје жене Гркиње Ане, прими хришћанство „изда — одмах за тим наредбу, да се полупају сви кипови

1) Д. Јосић. Ист. Педаг. 1891. стр. 58.

2) Д. Јосић. Ист. Педаг. 1891. стр. 49.

3) М. Ђ. Милићевић. Историја Педагогије. стр. 70.

4) Историја Света. - Зечевић. стр. 135. 5) Историја Света. -— Зечевић. стр. 223.