Учитељ

из школиног ЖИВОТА 33!

После неколико дана, он зовну три ђака код њега и они се вратише натоварени књигама, које нама разреде. То су биле: Прве читанке, Прва знања и Кратке свештене историје. Из њих нам зададе лекцију да учимо и ми у њима нађосмо оно, што смо слушали да је он читао, Учили смо на памет. Нисмо разумевали ништа. Учитељ нам никад ништа није ни објашњавао; а ко није знао добро на памет, обливао је сузама ону злокобну клупу. Сећам се и сада како ме је језа подилазила кад сам учио: (У атмосвери су облаци, ветрови, ту муње севају и громови пуцају“. Мене је у детињству много било страх од грмљавине, па сам замишљао да је атмо. свера неки предео, у ком само грми и пуца, и благодарио Богу што ми у том пределу нисмо, где бих ја цркао од страха. У опште нисмо разумевали ништа што смо учили сем за молитве што смо знали да, читајући њих, молимо се Богу, али за шта се у њима молимо, било нам је непознато. Дуже времена писао сам на пропису: декември, јануари, априли ит. да нисам знао шта је то.

Неколико година школа није имала послужитоља. Ми, ђаци, редом смо чистили школу, носили воду, секли дрва и ложили пећ. Кад нема дрва, ми смо сви ишли у шуму, те доносили на леђима, или смо са сеоских ограда око њива и ливада, љуштили коре ломили пруће, вадили закољке, те доносили школи. А и од својих кућа доносили смо по неко дрво.

Кад је јака зима, ми смо по троица редом сваки дан после подне пунили трупцима школску пећ, сачекали да се то све претвори у жар, па би онда на сред школе унели гомилу жара, покрили је добро ладним пепелом и удесили да изгледа као пластић. Онда би узели, заједно са учитељем, за, по један крај од покровца, на коме је била његова постеља, те је онако целокупну пренели у школу поред оне гомиле жара. После смо ишли кући. А док тај посао свршимо већ зађе у ноћ за сат, сат и по.

У јутру ми долазимо у школу и седамо на своја места, а учитељ прекрстио ноге на својој постељи, разгрнуо ону гомилу жара са стране к њему окренуте, запретао у њу џезву за каву, често и лонче с ракијом, коју је сладио шећером. Крај њега је стојао жут млин за каву, ибрпик са ракијом, чаша и Филџани. Врло често у оваковој прилици дође му у друштво и Мијаило Гајић, сеоски терзија. Заседну ту обојица, припале чибуке, пију каву и ракију, и разговарају. Учитељ при том покаткад викне на нас: „учите, враг ви матер!“ а ми окупимо зујати као челе.

У неко доба они устану, и учитељева се постења опет пренесе у оџаклију, а код нас настане слишање од старијег ђака.

"И ја сам неколико година био старији ђак. У јутру чим би дошао у школу, ја би отишао у учитељеву оџаклију, те метуо џезву за каву, (ово је бивало у пролеће, лето и јесен, кад учитељ не спава у школи крај жара). Кад би била готова кава, он би ми дао најпре чашу ракије да попијем, па после каву, а по кави онет једну ракију. Тако ваља, вели ми он, једна ракија пре а једна после каве. После би ми рекао: иди слишај.

40<