Учитељ

464 УРЕДНИШТВУ „УЧИТЕЉА“

предлогу г. М. Ј. школовање завршавало са 14 годином, односно 16 — ако би ученици отпочели школовање у !0. години —- онда би ово заборављање отпочело у 14. односно у 16. години. Шта би се, дакле, том променом добило; — Добило би се то, што би се контигенат писмених мало дуже одржао. То би била једина корист.

Знам да ће многима то изгледати невероватно, па с тога ћу навести одмах разлоге том свом тврђењу.

Прво питање које нам се овде намеће јесте ово: Зашто деца побораве оно што су научила за четири године; Да лис тога, што су мало учила, или с тога, што су рано учила; или, најзад, што је и једно и друго случај:

Мени се чини да ни једно није главни узрок слабом ширењу писмености у нас. Разуме се, дуже школовање омогућава, да се писменост утврди и прошири, али само онда, кад је главни услов испуњен. А који је тај главни услов; — О њему ћу сада говорити. За читање и писање потребни су услови, као и за сваки занат. То је г. М. Ј. врло лепо приметио, и сасвим умесно додао: «(Ако се често не употребљава, не понавља, мора се поборавити.» Али овде ваља додати још и ово: занатлија заборавља занат или што га неће да ради или што нема услова да га ради. Ово друго: «што нема услова,» млого је важније од оног првог: «што га неће да ради.» Ако је у једној општини потребно свега 10 обућара, у залуд ћемо доводити 20, јер они неће имати посла. То важи са сваку врсту заната.

У нашој држави потребна је извесна количина писмености, "и све што прелази преко те потребе — пропада. Са напретком културе шири се и писменост. Сваки облик живота захтева своју врсту писмености. Што су ти облици многостручнији, то је многостручнија и писменост. Код већине нашег народа, у сеоском сталежу, писменост се своди једино на писање молби, жалби, облигација, признаница, писама и т. д. За све те послове потребни су у једној ошштини 2—93 човека писмена. Наш народ, културно још не развијен, налази да га јефтиније стаје да по потреби плаћа «ћати,» но да шаље своје дете у школу. Али, кад се његове потребе умноже са умножавањем његових односа, он ће увидети противно ономе што сад увиђа. Тада ће он сам тражити школу, и контигенат писмених увећаваће се сам по себи.

Наша држава пружа народу писменост, и овај је прима само онолико колико му је потребно, и то пре мање него ли више од тога. А зашто За то, што држава само пружа писменост, а не тражи је. У нас може бити неписмен човек и одборник,