Учитељ

494 КОР И БОВ НОБ О Е НЕ

неупотребљену. Они ће у дечјој игри открити читав нов живот, свет за себе — изгубљени, занемарени, заборављени, чаробни свет — рај, чији су они својевољни изгнаници. Ко оће, ништа му не стоји на путу, да се врати натраг у тај изгубљени рај.“ 1] 'ГТреба прочитати његову збирку, па видети какво благо лежи скривено у дечјој игри...

Нужно је било проговорити коју и о томе како се пре игара гимнастисало у школи а и о важности њиховој, ово бар за то, што њихову појаву у програму нико није до сада поздравио. А сада да се вратимо нашем задатку.

Но Аџић није штампао дечје игре за ђаке... "као ручне књиге или уџбенике, него их је спремио за читалачку публику и као упутства за учитеље и васпитаче. У том смислу штампали су дечје игре још раније и Вук Врчевић, Ђ. Глибоњски, Вл. Красић и Ник. Стојановић. Ни један од њих колико знамо није смео своју књигу деци наменити. (јесте Стојановић — УР.!

Кад би дечје игре била занимљива лектира или потребан уџбеник за децу, нема сумње, да би се у том циљу и до сада, која књижица. појавила... Ове пак три књиге, које приказујемо, последица су новога програма, али се нису никако смеле дати деци у руке као уџбеници, јер су: цртање, певање, пољопривреда и женски рад — предмети исте врсте, које и дечје игре, па би и за њих требали уџбеници, а ми питамо: ко би их смео показати 2

Лепо би учинили господа писци уџбеника за дечје игре, да су п сами пред овако важном и новом појавом казали коју реч о њој, али то они нису учинили, већ писци првог уџбеника веле деци: „играјте се!“, као да то деца и сама не знају, а о књизи ни речи не говоре. —

Мишљења смо да овакве књиге не могу бити ручне дечје књиге или уџбеници из ових разлога :

1) што се учење игара из књиге противи слободи кретања, дружевности и веселости, која прати игре, кад се уче у пољу и без књиге и, зар су се до сада училе игре из књига.

2) што би се њима једна најслободнија вештина — „чаробни свет“ — оковала у норме, у хладне књижевне изразе, који дечјој живости, пошалици, машти и кретању на пут стају. Вештина кад се окива у правила губи своју суштину и топлину и постаје укочено измотавање и реторисање.. Ми видимо да писци избегавају сва непристојнија кретања и изразе у игри, чиме се баш оне и одликују, а то је само шала и најпријатније. провођење времена после сувопарних часова. без несташлука игра није игра. А ако би се намерно отклањање ових шала допустило, да ли би ми били сигурни, да се тај прасак дечјег духа. неће штетно показати на другом месту, подаљем од нашег ока;

1) Види «учитеља» за април 189! г.