Учитељ
06 СМРТ КОМЕНСКОГА
ер
«Сем тога, ја сам — ваљда вољом божијом — доспео у још далеко већи лавиринат тиме, што сам под насловом Гах ја (гепеђтћ објавио божије откровење, које се у наше време међу нама јавило. Много труда и рада, а још више страха, зависти и опасности овим сам на себе навукао а и изложио се ругању и подсмевању због моје лаковерности. Ако се нека од тих пророчанства нису испунила, ја се морам чувати, да се због тога. не наједим, јер је то и Јона љуто покајао. Можда Бог има узрока да по који пут своје намере и своја откровења промени»).
«Па шта да чиним сад после толиког лутања и толиког Сисифовог камења, које сам целог мог живота турао7 Да ли да рекнем са Илијом: «Прими дух мој, Господе ; јер ни ја нисам
бољи од мојих отаца #» — Или ћу рећи са Давидом: «Не остави ме у мојој старости, док твоју десницу не објавим будућем покољењу :» — Нећу ни једно ни друго. Ја ћу оставити Богу
да Он реши о мом животу и о мојој смрти, и о мом миру и мојим бригама, и затвореним ћу очима ићи онамо, куда ме он водио буде... Збацићу са себе све, што од земаљских брига, још на себи имам; као што је по причању Плутархову, учинио и Александар на своме путу у Индију, давши сагорети сва кола што су били патоварена персиским пленом да му то не смета на путу његова продирања напред.
«Ако је нужно да се још јасније изразим о мојим последњим намерама, онда велим: Мала колебица, ма каква, она била, биће ми мила као каква палата,а ако не будем имао ни толико свога склоништа, где бих главу наслонио, а ја ћу по примеру мога Господа бити задовољан, ако ме ко у свој дом прими ; илићу остати под кровом небеским, као што је он последње ноћи провео на Гори Маслинској, док ме анђели као убогог Лазара не однесу у своје друштво. Место драгоценог одела, ја ћу се задовољити простим огртачем, као што је то чинио Јован Крститељ. Хљеб и вода нека испуњавају сву моју трпезу, а ако се уз то деси још какав зачинак, ја ћу на том Богу благодарити. Сва моја књижница нека, се састоји из троструке књиге божије; а моја философија, биће та, да са Давидом посматрам дела руку Господњих и да се дивим, што се Бог, Гаосподар света снисхођава да погледа на мене, незнатног црва. Моја медецина, треба да буде мршава храна, помешана са постом; моје правничко знање, — да другима, чиним све оно, што бих ја рад да они мени учине. Упшта ли ме ко за моје богословље, а ја ћу, као и Тома Аквински у часу своје смрти узети библију, па ћу му срцем и устима
ђ Ово место показује, да се Коменски и после једанаест година још увек држао својих мистичних погледа. Ну старост и није време, где се човек можо огрести од таких мишљења.