Учитељ

672 ЗАБАВА И ПОУКА

— Господине, Милоје нашао ми је нож што сам изгубио онда, знате, па не да

— Није, господине! лаже! Ово је мој нож, рече Милоје. Ево, видите! И пружи нож.

— Је л ово твој нож, Војинег

— Јеет, господине! И поче казивати по чему га познаје.

Милоје непрестано виче: лаже, господине, лаже

— Не лажем, господине, Бога ми! куне се Војин. ·

— Милоје лаже, Милоје лаже! Вичу с више страна. То је Војинов нож. Познајемо га и ми.

— Чујеш, Милоје, шта веле твоји другови

—- Није, господине, његов. Мој га је отац нашао па ми га дао.

— Па добро, Милоје, зар твој отац не може наћи Војинов нож

— Није, господине. Војин га је изгубио овде а отац га нашао горе у шибу.

Већ по овоме овде видех да је ово Војинов нож, и да Милоје лаже. Помиеслих, да узмем нож и да дам Војину а њега да опоменем и да му запретим да други пут кад нађе туђу ствар да да ономе чија је; ал ми на мах паде на ум да тиме небих учинио ништа добро, а зло сигурно. Милоје би се нашао увређен и мрзио би ме. Мрзио би и Војина. А да ли би то водило поправциг Мучно! За то наумим да га некако доведем к начелу: што желиш да таи други, чине чини ч таи другима. Зато му вратих нож и рекох:

–- Добро, Милоје, ево, другови веле да је то Војинов нож. Требало ба да му га даш.

— Да је то његов, господине, дао бих га; али није.

—- Лепо, лепо, рекох, а руком га мазим по глави, присети се ти, можода ће бити Војинов. Он је твој добар друг. Подај му. Видиш, жао му је.

Овде се мало задржах око тога што раде добри људи и деца кад нађу туђу ствар, и зашто раде тако, Овим сам хтео да заједно с ђацима дајем Милоју мало моралне поуке, не би ли како сам дао Војину нож. Џо том их пустим и упутим да се иза школе играју. Они одоше а ја позовем момка у ђачку собу нађемо Милојеву торбу са хлебом. Узмем је и дам му (момку) на чување док ја не дам знак после. У. исто време поучим га како ће се од прилике понашати том приликом. Беше 11 сати и четврт. Позовем ђаке у школу, а после свршенога часа пустим на ручак ') Сви потрчаше и узеше торбе. И Милоје се мува тамо амо међу ђаке али његове торбе нема Он поче да плаче вичући: ко ми украде торбуг Ја се као случајно нађем у близини и запитам шта му је.

') Школа је у пољу. Ђаци су из др. села па у подне не иду кући,