Учитељ

ТОЛСТОЈЕВА ПЕДАГОГИЈА 885.

утопист, који не верује у педагогију:) он објављује да је такав утицај школе, како ју е модерна педагогија организовала штетан и убитачан. Ето, у овоме треба тражитл основ мисли нашег аутора, односно васпитања. По њему, философија не може одредити тачним критеријем ни оно. што треба иредавати и настављати, ни како треба предавати. С исто толико претпоставака и произвољности 6 колико и незнања утврђујемо било програм, било методе народног васпитања. Ми не знамо, ми не можемо знати у чему ће се састојати настава, доиста корисна и удешена за народ. Не само да не постоји никаква наука о васпитању, већ јој ни први темељ није постављен. У том погледу ми се управљамо једном уображеном „свешћу о законима добра и зла“; и одбацујемо то све више и више, у колико постављамо сложеније наставне планове и у колико одређујемо строжије и тачније наставне методе. Једном речи, цео наши наставни систем основан је на правој злоупотреби власти. „Присиљавање које вршимо у школи, да би младеж, научили оном, што смо произвољно одлучили, да она треба да изучи, управо је само атентат противу слободе. Обично васпштање, схватајући га као упињање, које чине учитељи трудећи се да им учепици буду њихова слика, само "је једна врста деспотизма и моралне тираније Ми присвајамо себи једно право, које немамо, приморавајући нове генерације, да се развијају као ми Ми разумемо кад присталице различитих вера као Јевреји, Мухамеданци, Хришћани, нагоне децу да усвоје догме једног веровања, које сваки од њих сматра као непогрешно мислећи, да ван њега човек не можн бити спасен. Али како је дрзак према овоме захтев Филозофа. научника, који се сами међу собом не слажу, који не умеју казати, где је истина, и који су пуни супротних мњеља, па ипак се усуђују наметати народу један апсолутан законик педагошких упута и правила 2 А да не изоставимо ништа, поменимо, да ни право васпитања не постоји. „Васпитање, у колико је оно промишљено образовање једнога духа по неком калупу, није плодно, није законито, није могућно.“

И Толетој продужава тако повраћајући се на сто начина ка својој омиљеној теми, и као какво немирно дете, које би требало умирити, понавља непрестано свој рефрен: „педагогија не зна ни шта треба пре. давати.“ -

Лако ћете погодити какав је закључак ове ватрене критике, која тежи управо да оспори педагогији све принципе а васпитачу сва његова права. Толстој изјављује, „да је једини наставни метод искуство и једини критеријум слобода.“ Другим речима, деци треба предавати само оно, што она траже да науче, и оно, што је по њиховом укусу; "треба вечито излагати некој врсти школског плебисцита избор наставног материјала: треба се поклонити пред вољом народа и ни ауторитет мислилаца ни искуство прошлих векова, као да не треба да запоставе једину оправдану силу, коју Толетој признаје: народни инстинкат. Па исто тако не треба препоручивати ни методу другу, до ону, која се