Учитељ

из шЕОЛСКОГ ЖИВОТА 34Г

у напред објави, код се предснаже. Онога тренутка, кад се за чудо дозна у напред, оно престаје бити чудо. Некада је човеку ове што га је окружавало било чудо и загонетка — јер му није знао узрочне везе, и није могао појаве предвиђати. Кад је наука похватала конце природном дешавању, кад је сазнала узроке и њина следства — онда су чудеса престала бити чудесима, онда су се претворила у научне истине.

То, што је некада било с људством, бива и данас с децом, и простијим светом. Што је за науку већ одавно стална истина, за њих је још чуло. Просветин је задатак, да им та њина замишљена, чудеса, са непостижним узроцима и следствима, претвори у научне истине, са познатим узроцима и њиним следствима.

А за то, за тај свети посао, има довољно прилике и у школи и ван ње.

Али; — једно велико „али“! — у овом деликатном послу голо лармање, безразложно одрицање и исмевање онога, у шта, погрешно али тврдо, верују они малишани у школи, и они велики ван ње, може бити више од штете, но од користи. Голе речи нису још никад никога истински убедиле; то су у стању да учине једино неме али очигледне чињенице. Речима се може неко наговорити, обманути; умови се одвајају једино и искључиво стварним чињеницама. С тога је неопходно потребно, да се у овом послу разуверавања и убеђивања, у овом послу освајања умова, мање говори, али у толико више да се твори. У толико више да се ради и показује, да се посматра и размишља! Брбљови много говоре; зналци много раде — отуда је после и успех у мирних радника несравњено већи и трајашнији од успеха голих брбљова. — — —

Рекох, да је у небесних појава најзгодније земљиште за очигледно обарање празновере и заблуде. Но једна је велика незгода овде у томе, што се данас астрономија и не предаје у учитељској школи, а оно што се у гимназији научи до ТУ. раз. врло је мало.

Но опет, што се није добило у школи, то ће вредан учитељ моћи надокнадити сам, читајући књиге и чланке астрономске салржине, и мислећи о ономе што чита. да почетак свакоме бих препоручио лепу књижицу »Приче о небу и земљи“ (1878); за тим »јеванђеље Природе«“ Т, у преводу Миленка Обрадовића (1871), »0 земљи, месецу и звездама“, у преводу Раше Милошеведа. (1870). За тим има лепих чланака астрономске садржине од Ђ. М. Станојевића у „Просветном Гласнику“ нарочито од године 1889; у последње време ама од истог писца и лепих чланака у државном „Календару са Шематизмом“. А, нека буде уверен сваки онај, који још није ништа чи-