Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 163

а Р

нички дух ослабили су: проналазак барута, откриће - политичке економије и примена паре на цељи путовања (пароброди железнице). Исто тако раширењу знања дугујемо за престанак оних религиозних гоњења, која су доводила до пропасти читаве покрајине и која су вршили људи несумњиво честита карактера, искрено убеђени да добро дело врше.

Кад се друшгво људско проматра као целина, а историја човештва подвргне критичком испитивању, јасно ће се видети да је прогрес у моралу вазда био последица интелекгуалног прогреса. Примитивни дивљак, који још не зна да гаји домаће животиње нити уме да обрађује земљу, ма да је кадар и живот да жртвује за добро својих саплемецика, кад је реч о туђинцу, члану друге општине, сматра за грађанску дужност да га убије. Узрок је томе сасвим прост. Непрекидно раловање неопходна је потреба. оних дивљачких племена што једино о лову живе, Кад се дивљаци аустралски и јужно-амерички не би вечито крвили међ собом, они би за један или два века истребили сву дивљач којом се хране, Настало би дакле умирање од глади. Да тога не било, да их се не би намножило више но што, према таквом добављању хране, може да их опстане, они морају непрестано да ратују. Услед умне неразвијености пе знају за савршеније начине добављања, хране; живећи једино о лову, морају непрестано, без прекида, да. се тамане међусобно; и стога сматрају за моралну дужност убити туђинца, иноплеменика. -

Престало је такво охватање тек онда, кад су се мало развили земљорадња и сточарство. Тада је непријатељ одвођен у ропство, јер је потребан радник. Дакле са напретком знања и рада и морал се помакао напред (ропство је свакојако корак напред, кад се упореди са стањем, где је убијање туђинца правило). Данас пак у веку машинске индустрије, кориснији су слободни радници, који конкуришу један другом (бољи радник нуди се за мању надницуј, но робови. И поглавито с тога ропство је готово свуд укинуто. ·

Могло би се о овоме још доста говорити, али довољно је и ово да читаоци увиде, да је ум човеков творац прогреса и цивилциације. Може се као отиште правило поставити, да висина морала у једноме друштву зависи поглавпто од тога: колико су знања раширена и колико је привредни рад усавршен у том друштву.

Али баш и да није интелект важнији од морала, не може се ни обратно тврдити. Мислимо да при васпитању треба обратити подједнаку пажњу и на развигак ума и на образовање карактера. Не треба давати једноме већу вредност но другоме, пошто су у животу друштва обе чињенице веома важне.

Писац излаже даље; шта се претпоставља за морадан рад, која су морална начела, како се развијају самољубље, частољубље и симпатија, религијска и хумана, националпа и натриотска осећања, како се даље развијају савест и свет о дужности, морална воља и карактер. О свему писац говори исцрпно, и опет само онолико, колико је потребно у једном системском погледу.

После овог долази други део: Педагошка Методологија (стр. 119—469, 4 60—919). Овај највећи део, који захвата близу Зи књиге, дели се на пет одељака. На првом се месту излажу општа начела васпитања (посредног и непосредног) и дисциплине; у следећа три одељка писац казује о