Учитељ

ИЗ ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ 25

од учитељства“. Лутер пак вели: „Код нас су учитељи потпуно презрени као савршено ништавило«“. Кад је знаменити Лаиниц, будући генерал језуитског ордена, био окривљен пред Лојолом и морао сам себи измислити казну, није могао нађи јачу казну него што је та, да га разљућени владика пошље учитељима у школу.

Народна је школа у оно време служила интересима духовништва. Црква је била преко мере богата; но прелати трошили су безбројна црквена богаства на друге ствари, а издржавање школа остављали су сиротињи, радничким класама, које суп без тога биле оптерећене безбројним дужностима. Из аутобиографије Платера, писане 1579. год. види се да су му ученици о великим празницима, четири пута у години плаћали по пФениг (1 п.) кад је он издржавао своју школу. Број ученика варпрао је лети око 6, зими око 30. Кад. су га изабрали за ректора у вишу, после универзитета, знамениту школу Базелску, депутација му је дала 900 Фор. плате, а његовом помоћнику 100 Фор., али нису ником дозволили да казује то, с тога, што никоме толико нису никад платили, и да никад и неће платити“.

Са свим је друкчији био положај сеоског учитеља. Из дошавших до нас услова по којима су најмљени учитељи види се, да је прва и главна њихова дужност била да бришу цркву, да звоне сваки дан у јутру, на подне и у вече, да звоне у сва звона у очи празника. и на четврт сахата пре ручка. Сем тога, дужан је био да звони кад. би се догодила каква опасност (пожар, поплава и т. д.) да се она на време отклони од села, и тек на послетку дужност му је била и да држи часове деци у школи дотичне парохије. Наравно, због таког мизерног положаја народних учитеља, на ту дужност већином су ишли унесрећници“ по својој неспособности, лености или крајњој покварености, који нису могли наћи за себе ничег лепшега.

Ево шта пише Еразмо о ондашњој школи: „Тек што се детету наврше четири године, пошљу га у школу, где свим послом рукује неспособни и развратни грмаљ, код кога (како ми велимој унису све даске у глави,“ који често страда од месечарства и падавице, или распада се од тако зване Француске болести (сифилис). Та у нас и нема таког друштвеног измета, кога прости људи не би сматрали подесног за школу“. Лутер назива оне пијанице из чије ву се средине до њега већином регрутовали учитељи, „грубим незналицама и скотовима, који су од деце стварали праве лагаријес. Бакханти, а раније и галијарди, названи по непознатом епископу Голију, чијом су се паством они називали, то су били скитајући школски учитељи. Ево како описује ту војску (голијарде) Шпект: „Својим бестидним владањем, пашквилама које су они пи-