Учитељ

из ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ 31

„У трећој тачци помињем кафану. Њу сам ја увек високо ценио, п поштоваћу је дотле, докле ми (не дођу свети анђели с певањем: упокој душу раба твојего«.

„Моја је машта — умрети у кафани. Нека се вино меће у уста и ових што умиру. Тада ће ми радосно звонити песма, анђела : Боже буди милостив према, овој лијаници“.

Није тешко појмити како су рђаво утецали на своје васпитанике учитељи покупљени од таквих скитница, с таквим ништавним умним багажем, тако развратним и тако циничним. Они су могли мало чему научити децу, више су им уливали крајњу одвратност према учењу. Њихово владање, њихов пример, њихов цинизам находили су хиљаде путева у души ученика, свагда склоних подражавању, поводљивих на све добро и рђаво; кварили су срце њихово, уображење њихово.

Према овоме сасвим је природно што су први људи, у доцније време, тражили средстава и начина да школе подмире са добрим учитељима. Као најбоље средство учинило им се да је отварање учитељских семинарија. Први покушај за то налазимо у Германији још 1698. год. Прву учитељску школу основао је још Франке при својој педагогији, и примао је у њу сиротне ученике, који су успешно свршили курс у биргерским (грађанским) школама и у педагогији, а одликовали се добрим владањем. Ну познатија је учитељска. семинарија основана 1748. год. у Берлину. Њу је основао Хекер, један од најревноснијих ученика Франке-ових. О непходној потреби учитељских семинарија говорили су и Базедов и Рохов. Рохов вели: „Једина неодложна потреба јесте завођење семинарија за спрему народних учитеља, у којој би се на државни рачун васпитали и припремали народни учитељи помоћу практичних наставника“. Лично искуство Рохова је довело до непоколебљивог убеђења, да велики део среће државне зависи од стања народног образовања, и да су народу веома потребни добри учитељи. То је било у време глади и епидемичних болести 1771. и 1779. год. кад је он помагао чим год је могао и знао бодноме народу. Он је позивао лекаре, раздавао лекове, саветовао каким ће се мерама спречити ширење зараза.

Наравно, све те најватреније тежње наилазиле су на несавладљиве препреке, које су се састојале поглавито у наследној подчињености своског народа. Ако је ко год бод сељака хтео бити учитељ, није му дозвољавао спахија, који је себе сматрао да је пруски краљ на свом имању. Нова историја школа почета је у

1 Е, Геуаввеце, „Еде сотрагануе де Гепзетепетеп! ргипајте«.