Учитељ

Школско КРЕТАЊЕ У СВЕТУ < 421

„којекако“ и „површно“ не вреди. Међу тим, и сељак размишља о Физичким појавама, п математичар о порези, прпрезима „или о судовима, но на жалост, показало се, да су са тачке гледишта компентентности, ова размишљања потпуно једнака. Да ли је то нормално Заиста, сасвим ненормално. п право да говоримо, мучно је погодити ко је више у праву; да ли Коменски који тражи да све учимо свему, или ми, учећи мањину по дајући овој мањини често специјално образовање 2!

У овоме, по изгледу, парадоксу којим је Коменски исказао своје мишљење треба да ехватимо оштар протест човека, коме се срце „грчевито стезалоф кад је помишљао какве су биле школе његова времена.

„дечја умови пуне се у школама са љускама речи““.

„Што би ум могао савладатл за годину дана, то деца уче у школама 5, 10 п више година. ·

„Силом се уче оно, што би се могло лако усвојитл“.

„Оно, што би се могло представити очигледно и јасно, предаје се тамно, збијено и нејасно“.

Најпосле о себа вели Коменски :

„Ја сам био једно од оне несрећне деце, чија су животна премалећа, цветне младићске године пропале жалосним начином у схоластичном педанству... Често су ми успомене о изгубљеном времену измамиле уздах из груди, суве из очију, тугу у срцу мојему!!“ Није могуће очекивати од човека са оваквим осећањима некакву уздржану п благу критику онога зла, од кога је п сам тако јако страдао. Види се, да у време Комепсково није бпло никаквих школа које би давале корисна знања за живот потребна. Сам је Коменски у својој „дДидактици“ написао, да је образовање у тадашњим школама било наопако и погрешно, „Где су свеопште школе >“ Где је занимљива метода учења 2“ са очајањем се пшташе наш велики педагог.

Ничега чудноватог нема у томе, што Коменски, видећи потпуну празнину и бесплодност тадашњих школа за живот, тражи, на супрот тој појави, да сви облици школа дају ученицима што више корисних знања, толико разноврсне садржине колико су разноврсна пштања која нас у животу прате. Тражећи да „све“ учимо „свему“, Коменски тражи у исто време, да учење иде лагано, да оно буде по могућству очигледно, те да тако више ради разум а не памћење; да се и у методи предавања п у наставном материјалу учитељи строго држе дечјег појимања који зависи од телесног развића. „Младе снате ишту помоћи а не оптерећености (од претараног) говори он даље, — учитељ је, као и лекар, само слуга лрпродина не њен господар“. Ове златне речи, чији смисао често не разуму потпуно ни људи нашега времена; па и сами лекари су тек недавно појмили да су они слуге прпродине и да се њихова улога поред болесника своди на помоћ прпродним силама организма, које саме собом теже да успоставе прпвремену поколебану равнотежу Фпзнолошких радња. Коменски је бпо уверен да је радозналост природна

•