Учитељ

'

882 | ; РАСПРАВЕ ПО ЧЛАНЦИ

чистоту и лепоту писања, ретко је да се нађе тек по неки ученик, који не би лепо писао и обрнуто).

1. Монолошки начин (НАЧИН ПРЕДАВАЊА).

О предавању у основној школи, у правом значају ове речи, не може бити ни помена. Једини случајеви у којима наставник сам говори, то су причања, описивања, п објашњавања.

Умети добро причати јесте од неисказане вредности за наставника. Ко уме добро да прича тога деца одмах заволе и радо га слушају. Највећа и најприроднија пажња појављује се одмах ту. Сем овога прича је најбоље средотво да можемо утицати на разум, срце и вољу ученика. Причањем се могу разбудити најразличнија осећања као што су радост, жалост, страх, саучешће итд. Материно причање деци у младости и причања старијих у опште често пута дају души појединаца основни тон и правац расположења и воље. Тако н. пр. скоро је позитивно утврђено да су сви велики људи у историји имали добре и племените матере. Способност лепог и вештог приповедања донекле је природан дар а однекле је опет стечена способност слушањем добрих приповедача и читањем лепих ствари и приповедака у младости. Наставник може најбоље познати на самој деци како му је причање. Ако су деца мирна и ако сва гледају у наставника тако, да им св из очију и по целом држању може видети учешће у причи, онда је то најбољи знак, да је приповедање добро. Многи људи мисле да умеју добро приповедати, али се у томе варају. Лакше је држати какву проповед у цркви или беседу на скупу каквоме, него добро и савршено приповедати! Приповедање је управо дар од Бога. или је степен трудом и радом; приповедање је надахнуће као што је и песништво, те се велики приповедачи као уметници пене скоро онако исто као и песници и уметници друге