Учитељ

368 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

моћ, Но такви су случајеви дозвољени само при објашњавању какве нове и тешке врсте задатака, а њих, у опште, треба избегавати. Сваки задатак треба да решава цео разред. Ради допуне тога обавезно дидактичног тражења позове се један ученик на таблу и пише на њој, а други пазе како се решава, питају и казују шта кад треба радити. То је једини начин којим се сви ученици одржавају у пажњи; то је једино срество натерати све ђаке, без изузетка, да раде при решавању задатака. Нема сумње да је то у неколико штетно за оне ђаке, који знају и који су способни, јер се губи сувише времена око решавања сразмерно простих задатака. Но то је, у школи, неизбежно. А кад се узме е друге стране, онда и за те је ђаке корисно полако, но потпуно свесно решавати ма и просте задатке, јер се тиме уче да дају себи рачуна о свима ситницама и детаљима.

У свакој школи, па чак и у сваком разреду има ђака, који могу врло брзо да решавају сразмерно теже задатке без учитељеве помоћи, а има их, пак, који ни најобичније задатке не могу да реше без туђе помоћи. Но то још није никакво чудо, јер еви ученици нису једнаких способности. Чудновата је ова околност, коју коставтују сви педагози: дешава се врло често да способни па чак и даровити ученици не могу никако да реше обичне задатке, а на против чешће се дешава да слаби па чак и глупи ученици, у области хуманих знања, бивају најбоље рачунџије у своме разреду.

Истина је, одиста, да одлична математичка способност јесте резултат нарочите хармоније ума. Међутим умешност брзо решавати школске задатке и појмити суштину извора и доказа ни у колико није знак одличне математичке спосебности. Врло се често дешава, да добар математичар у средњој школи постаје осредан математичар на увиверзитету. Такође је познато, да неразвијени и тупи умови ма како да су досетљиви у решавању практичких питања, нису се још никада одликовали ма каквим научним проналаском. На против. готово сви велики математичари били су у исто време и велики Филовофи, т. ј. људи са великим хуманим образовањем. Према томе требало би мислити, да се прави математички дарови не могу спојити са глупошћу у другим наукама. М, одиста, ако који ученик зна изврсно само математику, а из осталих предмета нема, појма, то значи, да, у опште, нема добре природне способности, (а ако их има онда нису развијене у довољној мери), и да за напредовање у математици има да благодари практичном складу свога ума, који је у њему обрађен утицајем прилшка пре ступања у школу. А какве су билен какве требе да су те прилике — објасниће само психологија, и тек тада решиће се питање и о ученицима прве категорије, који су спо-