Учитељ

ти 5 ДЕЧЈА ЛЕКТИРА 348

"Ваља имати на уму још нешто. И за одрасле, питања о моралности појединих радњи нису увек изведена на чисто. Само у рђавим романима има чистога зла и чистога добра. У животу се све то меша, све је блиско, и моралист има много тешкоћа да обележи: где престаје зло а одакле настаје добро. '0 још више важи за појаве из дечјег света: оно што по би не би било никакво зло, постаје зло, кад је реч о деци. Има много поступака“ што се деци крате; они нису осуђени. у принципу, већ само у примени па дечји живот. И ако изнесете у приповеци те појаве изложене строгој казни, ви ћете нехотице побудити у деце уверење да је казна неправедна. Мусто_ сагласности са моралистом дете ће симпатисати са грешником, пп тако ће приповетка промашити свој циљ. |

=

Најзад има још једна напомена. Треба у дечјим причама избегавати сатиричан тон, јаке подсмехе, тужне призоре и све што депу побуђује на непристојност или на меланхолију. Ведре, пријатне шале; лак и забаван хумор, невини без оштрих елемената; сузе и смех заједно ; по неку мрачну слику али ублажену местимичним осветљењем — све оно што не иде у крајност, све што је ближе радости п веселом темпе · раменту дечјем, то је за децу најбоље. Подсмех изазива у деце наклоност ка карикирању, ка непоштовању, и појачава. њихову природну тежњу да се ругају свему што не разумеју а од чега се не боје. Тугжне слике убијају ведрину дечјег духа, слабе његову активност и без икакве користи стварају од деце слаботиње "То не може ићи у прилог васпитној важности приповетке, а не представља битни услов за уме“ тност. Приповетка је без тих примесака у опште боља ;.за децу она добива двојну вредност, и ако изгледа мање атекхтивна

| Гатке (скаске, мити, бајке) спадају у спорну врсту дечје књижевности. Две су главне замерке што им се могу учи-