Учитељ

945 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

А) КЊИЖЕВНА ПОЛЕМИКА ОДговОР ГЛ. ЉУБ. МЕ, ПРОТИЋУ И ВЛАД. Д. СТОЈАНОВИЋУ.

(Наставак) | Педагошке примедбе. '

Тач. |. — У првој тачки г. г. састављачи читанке ударају гласом на то како се оцењивач много забавио на уводу („на прве пуне три стране“), у ком се говори о српском језику у средњим школама. О томе је већ било говора у њихову уводу, те није било потребно, у нарочитој тачки, то поново истицати.

Иста се тачка завршава овако: „Његово знање (510) и искуство у овом погледу нас се не тиче овде; наставници овога предмета у средњим школама прочитаће то и оценити“= (стр. 719.).

Потпуно је излишно било, у нарочитој тачки, помињати иронично да се г. г. састављача не тиче наше знање и искусшво да смемо говорити о српском језику у средњим школама. Не само да се то не тиче саме ствари, него они о томе не могу ни говорити. Знање и искуство оцењивачево својина је његова духа, а он као уопште сваки дух — не може бити никоме потпуно познат; тим мање г. г. састављачима, који нису СИР у пРеЛИсТу којим се оцењивач бави.

Бесциљна је и даља примедба да ће наставници срп. језика у средњим школама прочитати оцену и „оценити“ је. Ако се оном последњом речи циљало на оцену писмену, то би било само од користи по саму ствар; а г. г. састављачи не могу знати да ли би неповољан суд о оцени наљутио оцењивача, да би га својим наговештајем преплашили. Ако су пак помишљали — у шта се пре. може веровати —- на усмени суд, онда је потпуно излишно било то нарочито напомињати; јер то је бар јасно: кад неко нешто прочита, свакако мора имати и неки свој суд о ономе што је прочитао, макар какав он био.

Тач. 2. — У овој тачки вели се:

„У почетку оцењивач пристаје на учење језика на _штиву. Међутим на страни 616. замера (516) што је у П

1 Случајном грешком изостављена. су извесна места пз овог одговора у прошлој евесци, те с тога се поново цео тај одељак прештампава. , Ц У 2 Ваљда „прочитаће то и оцениће“ 2

УЧИТЕЉ 5 “ 3