Учитељ

693

у колико буду сазнала од родитеља пме старијих ђака да морају учити њима непознати „туђ“ говор, а својим матерњим да не смеју говорити! Само онај, који је радио са приправним разредом, или се десио, када ови ученици први пут уђу у учионицу, може схватити по знати онај ужасан страх исписан на лицу ових малишана који тада обично плачу, а нарочито женска дечица.

Утврђујући овај факат, исписат из душе дечје овог разреда, ми ћемо у дидактичком делу или мало доцније нагласити шта наставник-ца овога разреда мора радити при овом допста наглом прелому, који је по тежини осећених страховања (патњи) пнтезивнији и од оног прелома при рођењу у толико зар, у колико су ученици овог разреда свеснији тих нових патњи, нових неизнепзвесности!... (' тога одмах овде са Спенсером' додајемо: да у овом прелому, у овим првим тешким часовима и по дечицу и по наставника треба имати у виду психолошку истину: да шиљ момената дечица нису у стању примити ничега новога (балп п да знају говор) јер им је због страха дух за то неспособан. Отуда је важно знати: да у овим првим часовима, првим тпочешцима не треба предузимати никакав озбиљан рад па чак ни говор српски.

Ове је пелахолошки оправдано. Прва настава особито, мора бити забавна, мора бита примамљива; а то ће бити у овом случају саме тада, ако се горњи захтев испуни, 0. ј. ако се првих часова буде с децом водио разговор њижовим матерњим језиком. (Зато наставник-ца овог разреда мора научити најобичнија питања, п одговоре из разговора потребног за ову прилику).

Такав поступак умањиће страх и бол ове дечице; 06:1000диће им душу оног притиска, који их као мора притискује — а тиме је ипак учињен један корак унапред: поступно припремамо дечицу на поверење према себи (однос љубави), као наставнику; п, разредравамо им дух, како би, ма и њиховим матерњим говором за овај мах, сазнавали што-шта из круга њихових представа, њихова интересовања...

Идући даље у нашем аналисању, наићи ћемо на још неке психолошке истине, врло важне за примену у раду овог разреда. На прво место морамо ставити примљени психолошки закључак. да у деце од 4—7 године (други период, узраст), влада жива чулна фантазија, која се манифестује у оригиналним и, само деци овог узраста, својственим играма, несташлуцима ит. д,

: Види Хербарт Спенсер: умно васпитање.