Учитељ

697

танке јерове. После десет година били смо ерећни да нам писти професор предаје у Ш год. на Великој Школи Историју Јужно-

" Словенске Књиосевности. У гимназији још освојио нас је благим,

управо нежним поступањем с нама. Његово правилно посматрање дечјег живота, пи прилика у којима живе, најбоље се истакло у једној сптници. Неколико наших најнесташгијих другова договоре се да га на дан 1. априла преваре, пи да му викну Априли—ли: И допста они то и учине Кад је професор био близу врата викну: „Господине, заборавили сте мараму!“ Он се обрне, и пође ка катедри, а они у глас: „Априли—ли! Већина ученика јако се уплаши: „Шта ли ће сада бити!“ Ништа! Професор их је погледао, насмејао се и отишао.

_" Трећи углед био нам је Светислав Вуловић. Он нам је био најближи, јер је у нашем оделењу П. гим. разреда предавао све предмете осим хришћанске науке и цртања. Био је скоро вршњак с нашим најстаријим друговима. Он нам је први показао да наставник може бити својим ученицима не само родитељ и учитељ него п симпатичан другар. Бавећи се међу нама по цео дан он нас је уводио у живот, потврђујући ону латинску изреку: Хоп зећојае, зед убазв Фасепашт езђ. Отуда је он добро познавао све своје ученике; њихово порекло, њихов начин живота п учења. Колико емо га били заволели и колико смо се трудили да га не увредимо п да се пред њим не постидимо, нека покаже овај пример. Један наш друг, од оних сиротана, што чупави и прљави. трком долазе у школу, да не би стигли после професора, не изради код куће задатка. Мислио је то учинити у школи, али не стигне. Ето Вуловића уза степенице, а наш Цветко завуче се испод клупа, а нас замоли да га не издајемо. Цветко доби одсуство, и ми га не одасмо. Професор га је опазио, али се чинио невешт. Погодио је зашто се овај спромашак склонио. Објаснио нам је да нико неће одмах добити слабе оцене, а, ко да часну реч да се због каквих било узрока није могао довољно спремити. Тражио је од нас да увек говоримо истину, и да не скривамо својих поступака какви су, да су. Та је година била веома значајна за све нас, а. зарочито за оне којп су спремали да буду наставници.

Четврти углед био нам је Коста Црногорац. Од њега смо научили да часу школи гледамо као неки свечан чин, пун обзиљности и достојанства. Он је отворио љубав према природним наукама, жељу за чешћим излетима, марљивост за прикупљањем и пресовањем биљака. Много година после свршене гимназије испу-