Учитељ

827

дају, моје уши чују, онда можемо и то да ја гледам или да ја чујем; јер сам ја сам моје око, ја сам моје уво. Једна је тешкоћа само: како да се објасни виђење ствари изван шела 2 јер се, према реченоме, даје надовезати виђење само као унутарњи чин за при марне садржаје свести. Дакле, ипак је нужно неко дејство с поља. Међутим Шупе се чува изрично узајамног дејства тела и душе, или бесмислених паралелности, како је он крсти. МИ онда покушава да то утврди теоријом сазнања и логичким рефлексијама на овај начин: На чисто Ја не могу трепериви мождани молекили дејствовати, јер је оно једна апстракција; то је конкретно или стварно ја које за своју садржину свести има своје конкретно простирање; Ја које зна за своје тело. Само је на ово могуће утицање и, ако је потребно да се објасни постајање осећаја вида, то се морају извршити само такви утицаји. Но не треба замишљати да се ова дејства збивају само на телу, онако како тело на тело може утицати већ као што је крв један сасвим особити сок, тако је и мозак једна сасвим особита материја. Према томе простор у коме се Ја налази и без којега нахођење у њему не би могло постојати, у исти мах је опажање, виђење, пипање, и т. д., и тај простор не.би могао постојати без суседних простора, ови опет не би могли бити, кад не би били испуњени оним што је видљиво и пипљиво, а све то не би могло егзистирати кад то видљиво и пипљиво, дакле како рођено тело тако и све около њега, не би били повезани у сасвим одређени природни ред, односно кад не би следовали једно за другим да образују целину.

И тако излази на крај Шупе, да Ја, ако је то индивидуално Ја, према појму о својој егзистенцији, мора имати као садржину свести то што је видљиво. А имати за садржину своје свести оно што се види, пипа, чује, не значе ништа друго него видети, чути, пипати, И више представне радње објашњава Шупе путем реакције на примарну садржину свести. Јесам ли Ја моје тело са свима његовим органима, јесам ли ја око које гледа, онда сам Јаи мозак са свима оним појавама у њему од којих зависи јављање једне представе. На исти начин објашњава вољу и покрет удова. Из истоветности Ја са својим телом излази: као год што Ја гледам, јер моје око гледа, или што сам Ја око које гледа, тако исто хоће мој моторни живац, јер Ја хоћу, јер сам Ја тај моторни живац.

Задовољство је читати ово дијалектичко излагање.