Учитељ
829
с подобија не иде, јер нам „идентични основ тела и душе“ никад не можн бити приступачан „без свести“, а посматрани предмет помоћу стакла, може се и „без стакла“ видети.
Напослетку говори Ремке о трећој идеалистичкој теорији. По њој свака телесна појава долази од душевне појаве, дакле од онога што у ствари постоји, радња мозга је појава процеса свести, живот мозга је појава живота душе. „Низ душевни“ је непрекидан, низ појава, дакле живот мозга је прекидан, почем оно што је душевно не мора свакад произвести акцију свести. Па ипак постоји паралелан однос између тела и душе. Можемо закључити од фактичког процеса свести на могући нарочити процес мозга, и од фактичког процеса мозга на сшварни нарочити процес свестн. Овом се теоријом — како изгледа — потпуно искључује узајамно утицање тела на душу и обратно, што се не можо рећи о феноменалистичкој паралелности. Али се обе слажу у томе да морају узети промену самог бића — «тсћ-зеђ!|-уегапдетп — те се тако у њој скрива физичко дејство у свести, а свести или душе у оном што је физичко, и тако од противнице теорији о међусобном утицању тела и душе излази, да јој држи страну.
Сад писац прелази на критику о овом узајамном утицању или дејству тела и душе. Две су замерке. Једна гласи, да само оно. што је једнородно може дејствовати једно на друго.
Паралелисте хоће то да изведу из самог појма о утицању, то јест, да узму узрочност за промену другог неког бића, 2 то никако не иде. Изван сваке је сумње да све што постоји не мора дејствовати нити дејство претрпети. Елементи што састављају узрочну релацију морају припадати стварности уопште. Друга се замерка тиче сукобљавања са законом о одржању енергије. Да би се омогућило одузимање и прираштај енергије за узрочни одношај између тела и душе закон о енергији ограничен је — само на физички свет, проузрокованом. променом од дејства ствари на ствар. Овако схватање, које лежи у погрешној претпоставци да свака промена једне ствари у погледу њезине енергије увек означава прираштај или одузимање у својој енергији, Ремке не усваја. Сем квантитативне промене енергије има и квалитативне, то јест, има техничке промене енергије у енергију топлоте и т. подб. каогод што има и промене потенциалне енергије у актуалну и обратно. Закон о одржању енергије везан је само за ону прву врсту. А како је код узајамног дејства између ствари са сваком квалитативном енергијом у исто време везана промена квантитативне енергије, то се онда може