Учитељ

14

нам даје и материјал за градњу једне индуктивне Социјологије, за којом се данас тако јако жуди.“

Развиће специфичних облика у друштвеном животу, постанак фамилије из примитивног материнског наручја, из0бражење правних прилика у савезу економно стање и услове спољашње егзистенције у опће, — све ово спада у оквир Психичке Антропологије, која ће од огромног утјецаја бити по све остале т. зв. „духовне науке.“

У област Етнологије, по нашем мишљењу, спада и

Праисторија, која по садржају и методи својој не спада у

Повјесницу (Историју Свијета) него у Антропологију, јер

она испитује примитивно развиће културе „преисторијског човјека, почетак технике и умјетности, и тиме образује ћу прију између правремена човјечанства и данашњих наших модерних дивљих народа са својим аналогим животним формама.

Што се Праисторија у току времена подигла на степен самосталне науке и постала засебна дисциплина, то она опет по својој логичкој страни припада Етнологији. Чим више самосталности добијају поједине дисциплине у једном научном пољу, тим је боље и по саму цјелину.

Права задаћа Физичке Антропологије с једне стране и Психичке Антропологије с друге стране, према овоме ски цирана је, и велика је жалост, што су се ове двије посестриме тако дуго узалуд гањале око бескорисног првенства.

Ако добро узмемо на око њихов међусобни положај то се одмах може видјети, да ни говора не може бити о каквом кадијском праву једне науке на другом. Обје Антропологије, и Физичка и Психичка, имају своје сопствене погледе, своја рођена начела и проблеме; обје извађају засебно своје закључке, како би на тај начин могле једна другу да попуњују.

Вријеме је већ, да се једном научници споразуму, па да тачно разликују појам „расе,“ т.ј. физички варијетет с једне стране и „народ“ решпективно народ, говорна фамилија или ергологички типус с друге стране, па неће више бити

оног несносног бркања у терминима и класификовању (као

2 Један малн покушај учинио мој врли пријатељ родом Грк; Ру. А. јеФћетароћив, прив. доценат у циришкој универзи под насловом. „мог воодће“ што је издато у збирци под именом; „Најиз ипд. 5баа. “ Јена, 1904. —