Учитељ

205

антрополошку, тако и по педагошку науку. Ми ћемо се тек тада увјерити, да органски процеси у своме преображавању иду изванредно понајлак, и да су наши односи у облицима резултанте прастаре тенденције нашљеђа и многобројних активних сила. И кад би хтјели, да дознамо почетке и узроке скоро већину наших испољавања морали би се далеко, далеко винути у филогенију реда.

(Ова нас проматрања већ изводе из круга форама људске феле и упућује нас на животињску групу, која је људима најближа. Да ли смо при том правим путем ударили — питање је још. Већ је традиционално постало, да се људи убрајају у данашње антропоиде, и из петних жила настојало се, да се изнађе и конштруише један посредујући тип (лик) између антропоида и данашњег човјека.

Новија нас испитивања опет подучавају, да за упознавање појединих органских система људских треба тражити изванредно далеке тачке сродности, шта више, треба се спустити чак до просимија (лемуроида). На „Првом Конгресу Српских ЈЉекара и Природњака у Биограду брат Хрват г, д-р Карло Горјановић — Крамбергер, професор загребачког свеучилишта, на темељу остеолошких посматрања, доказивао је, да модерни човјек потиче из стародилувијалног Ноторттиедјетих-а.

Ако се држимо оног Хекловог поријекла човјечијег да се мијења слика у генеалогији примања: наше дебло неће више наличити стаблу из ког произлазе многобројне гранчице већ ће више имати изглед џбуну, из чијих жилица буја силно грање како би развиле један самостални огранак.

(Са овог гледишта проматрана већина данашњих фела примата образују крајне форме једног самосталног разви-

јеног, дивергентног реда у развоју. Специфично изображење појединих фамилија и родова показује се рано и није нам потреба, да за све тражимо исте путеве у развићу. Из овога произлази врло важан закључак по човјека: доба људског рода куд и камо је веће, него ишпо се шо пређе мислило. Да се одреди почетак, искон зресез Ното-а морамо се винути чак у рано терцијерно доба и на коријен дебла од примата. Према томе тачно познавање васколиких група при-