Учитељ

308 | УЧИТЕЉ

сасвим друго; онда обично учитељи бацају кривицу на другога, који не пита децу онако како су ова код њега научила. То није: истина, не знају деца ништа поред свега оног дивног говорења на памет; не разумевају ништа, не мисле ништа, јер све се ухватило. тек онако споља; није то ушло у дух, није постало његова својина све је то туђе, пусто, па ће се лепо једног дана дочекати да се све то што се онако нагомилало распршти куд које, чим пређе испит за који се наравно све то тако сјајно и чини. А зар и може бити друкчије» Зар се непрестаним, из дана у дан, претераним учењем на памет не ограничава и не смеће моћ размишљања 2! — Код нас још није онако темељито овладало убеђење, а многи немају ни појма да најбоље нешто човек може имати, ваља развити у њему самом и из њега самога, те да то све буде његова имаовина, његова својина, да је све то производ његова ума. А то мора и може бити по појму, по идеји, коју досада разлагасмо. А како се то може постићи, то је није овде посао, јер овде је говор само о начелу које ваља примењивати, а како ће се то примењивати, то је са свим друго питање. Ја знам, да има људи који неће веровати да се ишта може у школи постићи без учења на памет. Тима нема другог лека до да виде свиде својим очима успехе и резултате који се постизавају у другим земљама без ове мајсторије учења на памет, или да се код нас из корена окрене другим путем, па ако имсеи онда очи не отворе, онда треба дићи руке од њих, јер и они сами нису се развијали и учили другим путем, а сила је та опет тако силна непрестано над њима, да они доиста нису у стању учити децу на основу дугих начела.

Да би се пак могли прихватити других начела, требало би како вели Дистервег да могу да забораве све што су. донде учили, слушали и радили, требало би да се уклоне од оних утицаја од којих су непрестано зависили, а треба богме истерати и по неку надутост из неких, па онда би вешто могло бити, иначе никад ништа. Да могу неки људи да мисле као што ваља о појасу развијања овако неколико година из дана у дан, кад би још могли да примете или бар да осете шта долази кад се отме и ограничи човеку и народима слобода развијања, кад би хтели да признају каквих је јада народима нанело отимање и ускраћивање слободе развијања, е онда би још било наде, да ће се и ти људи поправити.

Иначе не помаже ништа њима говорити, како историја васионе земље, историја људи, историја појединог човека није ништа друго до историја развијања; не вајди им казати, да је образовање право