Учитељ

714. У пи ТЕ љЉ

“ће

Димитрије Ј. Путниковић

БЕОГРАДСКИ УЧИТЕЉ БИВ. УРЕДНИК „УЧИТЕЉА“ И „МАЛЕ СРБАДИЈЕ“. · (1859 1 1910).

Опет је нестало једног ваљаног учитеља. Опет је мање једног вредног народног просветитеља. Опет је неумитна, смрт прогутала једну жртву дужности. Опет је неколико учитељске сирочади остало незбринуто.

Димитрија Путниковића, престоничког учитеља у пензији, нашег омиљеног „Дишка“, јутро 17. маја 1910. године није застало међу живима.

Школа је изгубила у њему необично ваљаног учитеља, српека књига вредног трудбеника, учитељетво највиднијега представника свога, а породица стуб и главу своју.

Увек предан корисном послу, увек одушевљен практичним смеровима, увек занет просветним идејама — такав је био наш добри и вимпатични Дишко. Нежан отоц и домаћин, веран друг и пријатељ, одушевљен Србин и родољуб — то је био он. Благ, добар, предусретљив, примерног поштења, пун истине — такав је био покојник.

Димитрије (Дишко) Ј Путниковић родом је из равнога Стига. Он је угледао света 6 фебруара 1859. године, у селу Касидолу, округа пожаревачког, од оца Јована Путниковића, свештеника касидолског. Основну је школу свршио у 06лижњем месту СОмољинцу (1865 —1869.), четири разреда Гимназије у Пожаревцу (1869 —1873.), 1:/Љ разред Земљо делско шумарске школе опет у Пожаревцу (1878—1875.), а потом, после свршеног првог рата, четири разреда Учи. тељске школе у Београду (1877—1880.), ступивши (7 3 у П разред. 7

Свуда је био Дишко међу одличним и врло добрим ученицима, па је тако свршио и Учитељску школу, због чега је одмах постављен за учитеља УП класе (од ондашњих десет) у Прокупљу (23. јула 1880.). Седма класа место десете и варош место села, тако је онда одликовала српска, држава младе а ваљапе просветпе раднике своје.

Осем Прокупља, где је остао 4 шк. године, учитељевао