Учитељ

124 Ми ЕЈ

ПИСТА

ОТАЦ ВАЛЕРИЈАН

ВРШИЛАЦ ДУЖНОСТИ УЧИТЕЉСКЕ

Био је суморан јесењи дан. Поља притиснута густим облацима из којих веје киша и снег, а ветар бије силним дахом; свуда мочар, влага хладноћа. Како је тада у селу сумурно, путови раскаљани, нигде не видиш живе душе. Они силни облаци, који се ваљају по хоризонту, као да су притисли душу и сакрили сваку веселију мисао. Ученици беху распуштени због неке заразе и ја цео дан преседох у соби. У пећи ватра тихо је пуцкарала, ја сам отварао врата од пећи и посматрао њен лелујави плам, или се одмицао до прозора, посматрао гране дрвећа покривене снегом, слушао бесомучно хујање ветра, који је витлао крупне пахуљице југова снега, и — размишљао у самоћи.

Немадох расположења ни за какав рад. Беше ми досадило седети и ја се реших да по оваком кијамету отидем пешке до оближњег села на вечерње у цркву. Тамо ће доћи поп и донеће новина, биће и тамошњи учитељ, па онда попов певчик Сима, тутор и црквењак — цело друштво, које је крај пријатног огња у оџаклији могло дати забаве и разговара за који тренутак. Нисам марио што ћу озепсти, искаљати се и окиснути док тамо дођем, а још горе код се по блату и мразу вратим кућим.

Вечерње беше већ почело кад сам стигао. Огрејах се мало у црквеној кућици, па уђох у сниску старинску цркву. За певницом видех, осим Симе певца и учитеља, још једно свештено лице у издртој мантији, са дугом плавом косом на плећима, бледим испијеним лицем, високим челом и зажареним очима. Он певаше дивним мелодичним гласом, који у срце дира На бледом изнуреном лицу овога човека огледаше се осмех барабе са зраком интелигенције, а то се исто осећаше у звуцима његова певања.

Дирљиво беше певање овога непознатог човека у овој мрачној сниској црквици, усамљеној у планини. Кроз полутаму вечерњег сумрака беласају јасним пламом свећа, светлуцају кандила пред олтаром, а сетну тишину прекида његов јасни глас пун неке дирљиве туге и поезије. Мени је изгледало да овај запуштени човек

звуцима свога певања прича историју своје душе нама јединим, који

га у овој самоћи слушамо. Дирљиве мелодије његова певања разлежу се све тужније по малој цркви и губе напољу у даљини. Време напољу све више одољева, чује се на махове шумор грмова чије гране покреће ветар својим силним дахом гушећи у пучини узбуркана оркана нежне акорде црквених песама. Црни облаци ваљају се све више хори-