Учитељ

726 УЧИТЕЉ

сам зими газио сметове снега, пешачећи по најгорем времену само да се састанемо и да проведем који часак у друштву са њим. Сви учитељи из околине и многи виђенији сељаци долазили су недељом њему на разговор. Све је он частио кафом и дуваном, а кад имадне свечара и пивом. До неко доба остајали смо у оној црквеној кућици лушећи и разговарајући. Утицај његов на људе беше огроман. Он беше педагошки дар за васпитање одраслих људи за владање њима. Беше у њега неке особите вештине да духовно подиже слабе и малаксале, да покреће на борбу и оне, који се клоне ње.

У најгрубљих саможиваца умео је будити интерес за опште ствари. Он је будио у њима понос и частољубље, за љубав чега су дрешили кесу и драговољно давали новац на оно, зашта им нико други не би измамио марјаша. Он беше духом већи и речитији од свију, а без икаквих амбиција и претензија. Величину његову осећали су сви и сваки је чинио оно, што он жели, само да не би изгубио од угледа у његовим очима. И ја сам сто пута пожелио да овај човек није постао чувен и славан само зато што није био сујетан, што немаше никакве амбиције.

Човек овај живео је више за друге но за себе. Он у срцу немаше мржње ни освете. Он, ни у једном људском створу, није уочавао никада зло: у свакој души он је проналазио добро. Он је умео питомити дивљаке. У људима по злу познатим, умео је пробудити искру добра и тим добром везати их за себе. Ништаке, које је презирао свет, он је прикупљао око себе и дизао их из прашине у коју су одгурнути; у њима је будио понос и самопоуздање, уверавао их да могу бити људи.

Њега су по парохији пратили раније озлоглашени пијанци и нерадници, а за певницом и најобичнијег свечаника било је по туце, раније извиканих, а сада припитомљених људи, које је он безграничном добром откинуо од света коме су до тада припадали и упућивао на прави пут. А не беше човека, који могаше одолети његовој вољи, кога он није могао покренути да потпомогне ствар за коју он ради. Озлоглашене интережџије и себичњаци, који немилосрдно упропашћују људе, давали су под утицајем његовим велике прилоге за хумане циљеве и долазили на сваки народни збор где се већа о општем добру.

Он је љубављу освајао свет. То беше срце пуно безграничне доброте, које буђаше човечност и код оних, који је нигда осетили нису. А он не казиваше никоме свој лични бол, своје патње и сиротињу. Добрим је враћао и онима, који су га спремали на робију, а пријатељски се разговарао и с онима за које је платио меницу. И кад је био у највећем вртлогу рада и беде, гоњења и кињења, нигде се не тужаше никоме, а трчаше и тада да помогне другоме.

Заузимањем његовим, у његовој парохији беху подигнуте три школе. И он сав срећан беше кад доби три учитеља. Он подиЗаше и величаше углед и позив учитељски у очима простих сељака и за све време вршаше велики утицај на нас. Велики идеа-