Учитељ

38 УЧИТЕЉ

Па и опет би се ово за невољу могло трпети још да није једне много веће незгоде. Законом је наређено да општине уносе школске буџете у своје, и да се сума на школске потребе купи заједно са општинским прирезом, под именом обдштинскиприрез. Ето то је највећа несрећа за школу. Наш народ је и сувише оптерећен порезом. На сваких сто динара непосредног пореза има још преко 2009 приреза. Народ то плаћа што мора. Е сад му се још пење на врат и школа, а он види да се бар то строго по по закону не мора Влаћати, па тражи од школских одборника да смањују школски буџет што више. Општинске власти опет, састављајући свој буџет, гледају да извуку за себе што веће плате и онда високу стопу општинског приреза правдају великим буџетом школским, те тако мразе школу сељанима. Општинске власти купе уз државну порезу и прирезе и општински прирез. Њих је већ њихово или њихових претходника искуство научило да у државну порезу и прирезе не смеју дираши, јер се због тога одмах иде у апсу, али их је исто тако научило и то, да је школски новац ту за то, да се њим послуже, а да их за то неће ни глава заболети! И збиља општински се прирез покупи од сељана, сви се издаци по општинском буџету измире, само се школа оставља на дугу. Многе школе остају и даље без огрева, ограде, послужитеља, са полупаним прозорима и опалим зидовима, а противници школе или учитРљи често ће рећи сељацима: „Е, брате, овој нашој школи не можемо никад довољно надавати. Баш нас овај учитељ хоће да упропасти. Изгибисмо плаћајући прирез, а школа нам оста неуређена и неоправљена“. И ето омраза се појачава.

Масу најстрожијих расписа издало је Министарство Просвете: до сада и претило највећим казнама и уклањањем са положаја свих председника и благајника општинских, који неуредно издају школи њен новац, па опет се није ништа помакло на боље. Увела се и потпуно погрешна пракса да се одликују онт, који су савесно. извршили своју дужност према школи, па опет ништа. Дакле, ни страх од казне, ни изглед на одликовање, нису могла учиниша. да несавесни Председници и благајници општински буду уредни према школи.

Како мизерно стојимо са добивањем школскога приреза најбоље се види из извода надзорничких извештаја, које је средио пок. Дим. Путниковић и објавио у Просветном Гласнику. (Св. за јануар 1909. год.) Он на једном месту врло лепо каже: „Готово се може рећи да се о нашим народним школама данас стара сваки и