Учитељ

142 Учи РЕЈ

рији подржавају своју забрану разним непријатним мерама, то дете, које у души својој није убеђено у целисходност делања старијег, обећава да ће му угађати и да неће заповест рарушавати. Једно дете од две године застану на место преступа: сакривши се иза ормана, оно је кусало кашичицом слатко из тегле. „Феђуша! А зар тебе није стид“ — „Не“ — „А кад ће тебе бити стид — „Сутра.“ По том остави кашичицу и оде потпуно спокојно и равнодушно. Као што се види, процес улагивања код Феђуше био је још врло слаб.

С узрастом овај се процес појачава, изражавајући се часу "грубљим час у финијим облицима. Једног дечка, „кад се с пута вратио кући, упита мати: „Коме си се од нас највише обрадоваог“ Дечко се подуже замисли, а по том одговори: „Насти и Љуби“ (његове сестре)... Његова осмогодишња познаница, која се ту десила, примети му: „Ах, какав си, Мишо! Треба се највише обрадовати чики и стрини, а не сестрама !“

Извесно је сваки посматрао, да се деца улагују према тону и укусу родитеља : ионављају њихова мишљења и погледе као своје, интересују се оним чиме се њихови родитељи интересују, једном речју, верно копирају своје родитеље не простодушним подражавањем, усхићавајући се њиховим погледима и интересима, већ лажно, нарочито, у цељи да обману родитеље те да добију од њих неко одобрење или неки дар. Често деца ласкају родитељима, ударају на њихове слабе стране; да би задобила жељено задовољство ласкају им, говоре: како си ти, мамо добра, лепа ит. д.

Једном речју, улагивање је политичка лаж, а политика је, као што се зна, вештина за коју треба много памети. Но ипак можемо наћи међу децом своје врсте Макијавела и Бизмарка.

__ Овом ступњу развића лажљивости ваља придодати и лаж интелектуалног карактера, која се измишља и чини, не ради какве веће или мање угодности, као што то бива код улагивања, већ ради самог ефекта, без икакве нарочите користи, с намером да се други заведу у заблуду, исмејати их и надмашити их својим оштроумљем.

Ево примера за разјашњење овог вида лажи. Године 1886. у кварту Ја СћареПе, осмогодишња девојчица Берта, која је ишла у школу, брбљањем својим "начинила је велику узбуну. Она је причала својим другарицама, да је њен отац, надничар, пре 5—6 дана донео кући један труп, па га затим вукао по улицама и бацио у канал, а она је са свећом у рукама ишла пред оцем и светлила му. Убрзо се ова прича прочује у целом кварту; глас дође и до