Учитељ

148 У ЧИ ТЕ

свест о бољем начину живота, што долази свакојако услед навике и не просвећености, па стога и не зна да удеси бољи начин живота и у погледу хране. Старати сео бољој исхрани, код њега је то далеко баш и кад се има. Отуда ће се често и у богатих видети да се лоше хране.

Овде знатну улогу игра и вера. Наш сељак сматра за велики грех, да се омрси у среду, а камо ли да то чини и у дане поста, којих он има доста преко године. Поред овако лоше хране он мора у животу да се прекомерно напреже. Тако рећи и дању и ноћу принуђен је да ради и напреже своје силе до крајних граница, јер су потребе велике, намети големи. Инокоштина још више појачава његову животну борбу. Он је принуђен, да чак и своје деветогодишње дете уведе и у најтеже пољске радове: да му копа, риља и друго.

Осим тога наш сељак не уме, да створи себи олакшице у раду, не ради своју земљу савршенијим справама и рационално, код њега не царује „памет“, него „снага кладе ваља“, — па и то је један од главних разлога, да телесно опада. Некад кад друштвени живот није био овако развијен, кад се више радило за себе него за државу и другога, није било потребе за оволиким направама. Онда је наш сељак радио само онолико, колико је било. потребно, да подмири своје личне и породичне потребе. Онда је он живео и у задрузи, па је било лако и урадити све на време, имати свега и свачега, а и доста одмора. Тада су деца радила најлакше послове (чувала стоку до преко двадесет година), па је и наша раса била крупнија и здравија. Рана женидба је такође један моћан чинилац, који утиче разорно на физичку снагу нашега

народа. И неком нашем сељаку потребна је радна снага, па зато.

једва чека, да му син узме осамнаесту годину, и доведе снаху у кућу. Ово важи нарочито за новоослобођене крајеве. Богатији. често и не чекају то време, него плате, па „с благословом“ ожене и пре законског рока. Овоме треба додати и традиционално погрешно схватање, узраста за женидбу. Готово сви на селу сматрају,

да момка треба женити „на време“ у осамнаестој години, кад

стиче право по нашим црквеним законима или најдаље до пре вој-

ске. Не ожени ли се који момак до тог времена, тога после неће-

ни једна девојка, јер, вели, „стар је“. Зато и богати и сиромаси журе, да своје синове ожене „на време“, а после како буде. Овако раном женидбом често и младић напредног организма удари натраг,

и у двадесетој години постане старац. То су уочиле регрутне ко-

| |