Учитељ

ЗАНИМЉИВОСТ У НАСТАВИ 769

Такав занимљив, весео рад расположи децу тако, да она нестрпљиво очекују идући час, на коме ће опет радити заједно, а сазнање, да се њиховим напоменама и мишљењима даје озбиљна важност, чини их смелијим, убеђенијим, буди им жељу да испољавају своју сопствену иницијативу.

При таквим предавањима у разреду увек владају трезвено расположење, смех, весели говор. Добро је кад се деца много смеју, веселост је дечји елеменат. Која се деца не умеју смејати од свег срца, то су рђава, покварена деца. Весела деца јесу добра деца. Таква деца нису способна да ураде ма шта рђаво, ниско, грубо, и она су увек добри другови. Њима не треба предавати никакве моралне поуке; говорити са њима о доброти, правди, поштењу и т. д. било би смешно. Па, у опште, то је и непотребно. У деце треба будити интерес према околини, запајати их љубављу према животу и људима, па је доста. Ако ко кога јако воли, онда га неће вређати, нити ће дозволити другоме да вређа, на тај начин он ће бити добар, поштен, правичан. Права и чиста радост и весеље јесу најбоље средство да се проникне у душу дечју. На том језику најбоље је говорити деци; она ће га боље разумети. А када им се једном срце раздрага чистом и светлом радошћу, онда се са њима може учинити све. Није узалуд Геше рекао, да је таква веселост маши и извор свих врлина.

Чак и у предавање веронауке може се унети елеменат весеселости, па ипак да се не само ништа не профанише, него, напротив, могу се пробудити у деце најбоља и најнежнија осећања. Посматрајући слику свете породице и том приликом посматрати и водити разговор о најмањим детаљима, при чему ће деца сама изналазити ма шта ново, лепо мило. Разговвр не треба водити у тону предавања, него онако како се то прича о милим и драгим рођацима и познаницима. Тако радећи биће доста и веселога и смешнога. Деца ће тако заволети Јосифа, Марију и Христа да ће их у истини целивати, као што то раде и са сликама својих милих.

Може се замислити, шта ће деца осетити, кад им се по том исприча о патњама и несрећи те породице, коју су она тако заволела, која им је после дугих и чешћих таквих разговора постала тако позната и мила. Осетиће искрену жалост и срдачно суделовање у жалости. У деце треба најпре пробудити љубав, па ће тек онда жалост и саучешће бити искрени, дубоки, трајни. То ће се само собом јавити; букнуће као пламен из искре; израшће као цвет из семена. А то семе и та искра јесте — љубав. Пробудити

УЧИТЕЉ – 51