Учитељ

776 УЧИТЕЉ

учитеља, које би гласило: Почињи са урођеним дечијим интересима и пружај му објекте. који су у ма каквој непосредној вези са њима. За овако поступање пружа нам помоћ очигледна настава, настава ручног рада, рад на школској табли, рад у школском врту и т. д. У школама где се ради по овоме методу лако је одржати дисциплину; ту никада нема потребе да се одјекује љутит учитељев глас ради одржавања пажње.

Као друго правило у овоме смислу било би: Са објектима за за које постоји интерес везуј доцније мало по мало оне, са којима хоћеш да упознаш децу. Изналази све даље везе и тачке са којима се може асоцирати ново са старим, док се на послетку тако не обухвати цео систем.

Теоријски ништа разумљивије од овога правила, али се тешкоћа налази у примени. Да би се задовољио горњи захтев, потребно је да сам учитељ има талента за проналажење асоцијативних веза. Један ће учитељ у проналажењу додирних тачака између старих и нових лекција формално бриљирати; његов ће говор бити проткан анегдотама и опоменама, које ће служити да се ново и познато што боље вежу. Други неће имати тога проналазачког духа. Његови ће часови бити мртви и очајно досадни. У овоме и јесте прави смисао Хербартове „припреме“ за сваку лекцију: учвршћивање веза између старог и новог градива. Ово је психолошки смисао методичког принипа концентрације, о коме се у савременој методици тако много говори. Ако будемо разне предмете: српски језик, географију, историју, рачун, једновремено једно са другим везали, онда ће они нас сви скупа интересовати.

Ако хоћемо да задобијемо интерес код ђака, онда располажемо само једним, али моћним средством, а то је: побринути се да деца имају већ један известан број престава са којима ће се моћи нове преставе асоцирати тако, да оне скупа праве једну логички асоцирану или систематизовану целину. На срећу готово све преставе имају довољно тачака које би могле послужити као споне за асоцијацију.

Интереси код одраслих готово су сви вештачки и лагано стварани. Стручни послови код свакога готово су сами по себи од слабог интереса, али везани са оним што они повлаче за собом, као што је лична корист, углед, одговорност, а нарочито моћ навике, чине да људи у зрелијем добу на ту врсту занимања баш највише полажу. Ако бисмо у памети претурили неку укупну индивидуалну историју, онда би смо видсли да се та ревност за стручне послове

4 2