Учитељ

ОТГИШТА ПЕДАГОГИКА - 425

механизираши и неће се управљати по својим унутрашњим пП0требама, него по постојећим спољним формама. Вежбање дакле ушврђује код њих легалне навике али не и моралну вољу, јер ова постаје само из моралног осећања, а ово осећање не може постојати код таквих механичких процеса. Васпитаници се могу извежбати да поштују туђу својину, да марљиво испуњавају своје дужности, да се покоравају државним законима, да поштују своје родитеље и друге старије људе итд., али ће онш све шо чинити не из свог моралног убеђења и љубави спрам ближњих, него зашо вито су механизирани, да се само Шако мора и треба да ради. Тим они постају друштвене машине способне за рад али не и морално развијени људи.

Такве легално-механичке вољне радње карактеришу се не само личним егоизмом него и конзервативизмом у погледу на усавршавање друшшва п равнодушношћу спрам болова и задовољстава других људи. Конзерватизам и егоизам су последице равнодушности спрам богова других људи. Свака навика тежи да се одржи и дужим својим трајањем и употребом она прелази у инстикт, јер је сваки човек по својој природи наклоњен да се управља по старим и постојећим навикама, а све што се не акомодира на постојеће навике изгледа му необично, неприлично и противно друштву. Према томе, кад не би постојало никакво морално осећање, људи не би могли бити свесни, да се због болова и задовољстава других људи постављају нови циљеви и да такве идеје изискују много жртава. Тада би старе навике одређивале друштвени живот. и само би егоистичне тежње могле да учине извесан културни напредак, али што се тиче моралног усавршавања не би се могло учинити никаквога напретка. Но могло би се рећи да би се такве навике могле да управе на добро целога друштва и да би свака дисхармонија у овом праву била праћена болом и отуда би упућивала на промену. Ипак је таква једна примедба потпуно неоснована јер, прво,

„ врло је тешко, управо немогуће поставити један такав циљ, који би водио једнаком добру целога друштва, пошто су материјални интереси људи тако различити, да их никаква спољна сила, никакав спољни циљ не би могао да помири. Овај циљ не може бити унутрашња вредност, јер су унутрашње вредности само вредности осећања, а све се не могу наћи тамо где механизам влада навикама. Узмимо да може да се постави један такав општи циљ за друштво. уопште и да су све људске навике ка њима управљене, 0 ће дисхармонија друштвенога живота код тако навикнуших људи про-

УЧИТЕЉ 28