Учитељ

410 УЧИТЕЉ

домовини интензивно свој рад, да расипају са својих просветних жижа светлосне. зраке у најудаљеније кутове мрачних стаза и канала у којима струји народни живот.

Неуморни пионери народне културе, учитељи наши, треба да зароне дубоке бразде на орању народне њиве и да бацају плодно семе просвете и морала, из кога ће понићи бујна вегетација новога и снажнога живота наше домовине. Точак мирнога развоја и жељеног напретка треба да се покрене снажно унапред...

То очекују од школе и учитеља и народ и држава, и они који управљају овом земљом и они који је држе на својим плећима; очекују и позвани и непозвани и меро_давни и немеродавни фактори. ·

Сви се они надају; сви апелују; сви рачунају на школу и учитељство: да ће послужити и да треба да послуже општим и националним интересима, да ће извршити и да треба да изврше своје многоструке и деликатне задаће у обнови Српскога Народа!

Па далисе ти звани и незвани, меродавни и немеродавни питаше кад управљају своје погледе, наде, жеље, 32повести и очекивања шта учинише за ту народну школу која треба да осветљава путеве мрачнога живота и моралног препорађајаг Шта учинише они за пионере просвете и ораче културе који треба да разбијају бусене изоране крчевине, те да они весело и одушевљено, поносно и ведро, пођу на свој благотворни посао 7...

Или су толики вапаји народних учитеља који проламаху друштвену атмосферу, у корист поправке школских и просветних прилика наилазили на запушене уши, на окорела срца, затворене очи 2!

Кад шева ранорана прати на трудну орању честитог ратара, он јој баца из своје торбице последњу мрвицу свога заосталог хлеба — а наши власници немају ни толико обзира да својим погледом удовоље оне који им држе зубље светлости по степеницама њихових палата.

Кад у мијомирном пролећу тихи ветрић својим милодувом покрене разнобојне цветиће лиснате градине, те запахне чежњиве груди љупких мома и разведре затегнуте "боре озбиљних стараца нико се не сећа скромнога вртара

поља =