Учитељ

480 УЧИТЕЉ

рила. Бедна сам споља као и изнутра. Споља: што ме нису могли _ однеговати, да порастем колико је потребно, већ остадо: мала, ниска, тамна и неочешљана — ето такву ме родише прилике !“

„Ах, те, прилике“, на њих се све баца, хајде, да вам о њима и ово речем: оне су ми силом и име дале, оне су ме подизале ноћу овакву жалосну и то под притиском „војводе“, а не из убеђења „прилика“, да сам и ја потребна. По тамној сам ноћи ја сиротица ницала па по њој и свој пораст завршавала, мене дакле нису смели подизати дању, као што су подизате моје друге по осталим крајевима, ја сам и млада била права старица“.

„Права унутрашњост није снабдевена потребним „органима“. по којим би сам или да би могла неговати: добру, племениту, одважну, вољом јаку и физички снажну децу — подмладак. Ја нисам дакле, могла из своје утробе избацивати челичне будуће грађане, који би били свесни и своје личности и своје народности. Ја сам чедо мрака, таме, ја сам чедо робља, у ропству поникла, ропчиће примала па их опет готово исте и враћала“.

„За то ће те се преварити ви нове снаге и нови радници, ако

помислите, да су ваши послови лаки и мали, да ћете брзо и лако унапредити и поправити оно, што су векови уназадили и онаказили. Ну ипак, ако унесете у ме што више воље и сву своју снагу и дате ми полета, уверићете се, да нисам она „старица“ што умире већ која се као феникс може подићи на крилима ваше моралне воље и снаге високо и отуда сипати зраке сувремене културе у мрачне и тамне колибице, које ме опкољавају, одакле ће после сразмерно кратког времена помоћу вашег одлучног, истрајног и енергичног рада излетати соколови којима ће се поносити Српски народ. Њему васцелом претила је читав низ векова опасност, он је пак показао своју силну енергију и способност за живот, а сада је тренутак да ја са.вама мојим радницима, мојом „душом“ дам одређен пут, са којега никаква сила неће моћи да га скрене у страну.“ ј То би и још много сличног испричала кад би могла говорити свака овдашња школа. Они што говоре у њено име, што се чаки љуте или нису свесни сувремене школе, или нерадо гледају истину у очи, но то и није непојмљиво, када се зна, да људи свагда располажу са добром порцијом егомзма, самољубља као и манијом истицати своје: „си“ свога рада и заслуга, што опет стоји, да нико донекле несме. с обзиром на време у коме се радило, негирати и непризнати их.

Да а а сео.