Учитељ

О васпитању код примитивних народа 541

Као највероватније објашњење текнономије означава се оно мишљење које у том обичају гледа прелаз из матријархата у патријархат (З!ејптеј, МУПКеп, Тујог). Исти смисао има и врло распрострањени обичај мужевљевих бабина, кувада (сопуаде). помоћу кога отац, кад место мајке по рођењу детета легне у кревет, хоће симболиски да покаже своја права на дете.

Све ове и сличне хипотезе појединих антрополога чине на мене утисак да они само са спољне стране објашњавају те чудне појаве код примитивних народа. До објашњења, које би више задовољавало, може се по мојем мишљењу доћи само исцрпним психолошким испитивањем душевног живота примитивних народа. Врло интересантни материјал, који се налази у антрополошким делима, привлачи већ од дужег времена пажњу психолога. Без психологије не може ни социолог ни етнолог ни педагог нешто с успехом да отпочне с тим стварима. Даље улажење у то питање није задатак овога чланка, који има да унеколико бар обележи васпитање код примитивних народа. Тога ради морамо да учинимо још неке напомене.

Као пресудан фактор за васпитање код поменутих народа означаван је рат. Тако је Спенсер тврдио да ратнички народи строго васпитавају своју децу, а мирољубиви благо. Такво се тврђење ниуколико не слаже с извештајима, који нам стоје на расположењу. Индијанци су, нпр., један доиста ратнички народ, али они мазе, као што смо видели, своју децу. Бива управо обрнуто од онога што тврди Спенсер: деца се спремају за рат не притиском и строгошћу него остављањем самом себи и самосталношћу. Штајнмец нам и за то питање наводи неколико интересантних примера. Нека бедуинска племена хвале децу утолико више у колико су она досаднија, јер она тиме обећавају да ће постати добри ратници, нарочито ако поткрадају непријатеље, ако их туку итд. Дајаци се радују својој деци све више кад су она у све већој мери неучтива и досадна; највећа је похвала кад се неком каже да је врло непристојан. Један дечак из племена Оћтаућау гађао је једном у љутини своју мајку стрелом и погодио је у ногу; она га је за то хвалила као доцнијег великог ратника. Кад син у племену Мапдап удари „ногом оца, овај обори главу и каже: тај ће некад бити ваљани ратник. Караиби се не усуђују да заповедају својој деци или да их укоревају, јер се боје да их она доцније не побију. И

Учитељ 2