Учитељ

· Психолошка и логичка норма у рачунској настави 699

овде је свако истинито логизирање, објашњење зашто, немогуће у дечјем схватању, и зато је оно овоме противно. По томе је природније, као што је и лакше, просто показивање како се ради, са свим механизмом од реда поступака у рачунању, у механичком учењу сабирања и множења, одузимања и делења, са свима уобичајеним изразима у означењу појединих поступака у рачунању, као нпр. „један пишем, два на страну“ „два у шест иде ми три пут“, „пет у четири не може“, „остаје ми“, „спустим“, „позајмим“, „нула у количник“. А где се и укаже потребно одговорити на питање „зашто“, као што је питање; Зашто пет у четири не можег, и то је објашњење или доказивање чисто. чулно, у психолошком искуству дато. Или, тамо где се „прелази преко десетице“, као и у „претварању“ при одузимању. Ничега ту нема у истини логичког. Па и у решавању рачунских задатака, где се чине поставке за решавање проблема, и то се решавање, временом, механизује тако да и ти по себи логички моменти постану у самом рачунању психолошко-механички.

Полазећи тако у рачуну основне наставе са психолошког тледишта, иде се за тим да се и прости задаци свуда претпостављају сложенима, и намерно замршени да се сасвим изоставе, особито ако су стварном животу страни и непознати. "Сложеност и намерна замршеност у рачунским задацима, као и у објашњењима рачунске наставе, чини ону надуваност ултраметодичке теорије, као и развученост исто тако ултраметодичке школске праксе у рачунској настави, која зна за мучно теоретисање и ситничарско вештачење, подгрејано интересом за измишљањем, духом педагошке педантерије, чак и тамо где је потребна највећа могућа једноставност и природност.

Та занесеност методичког знања и умења као да је свој израз нашла и у једном примеру романа Вл. Ђорђевића „Цар Душан“, књ. П, где се износи да је Душан“, носећи Уроша на леђима, држећи га на крилу и певајући му песму „Хопа цупа драгана“, свога синчића питао онако као да га је већ дао у школу, а дете је одговарало и питало као да је већ свршило [ разред. Пошто је казало да се зове Стеван Урош пети, добило је питање: „Колико је тог“ Дете се присећа и „поче да броји своје прсте на једној руци: један, два, три, четири, ово је пети.“ Бивши Министар Просвете прича, даље, да је дете