Учитељ

· Књижевни преглед 163

усана крије оно топло изговарање двеју Христових најглавнијих заповести о ближњима и мекоту, благост и саучешће ср_„даца и душе „неотесаних“ планинаца испод Копаоника, који -за ове две заповести не знају као ова госпођа без милости и „милосрђа, већ знају једино „за Бога и душу“.

„Домаће менажерије“ јесте слика из ђачких доживљаја "пишчевих као и претходна, где је он морао као сиромах ђак „да негује кучиће и мачке код једне велике госпође мрзовољне према деци и сиромасима: „Све према добу и степену про„свећености!“ „ја Ћу под плот“.... Ту је оцртана једна врста љубоморзности матере удовице на своје дете, где дете као жртва матесрине љубоморе кида са животом после уверења, да јој се ничим "не може угодити. Ово је једна дубља психолошка ствар г. Динића. зашто се сиротиња не уме снаћи, ако се каквим слу“чајем подигне на степен угоднијега живота. |

„Па дабоме“ јесте подужа ствар у којој се износи ката“строфа једне сељанке удате у вароши. То је синтеза свих "јасних момената неспремности за варошки живот, који се састоји само у научној речи „па дабоме“ и ужасног брзог сросзавања са изменом погодаба за живот.

„Први човек у селу“ постаје онај, ко из кафане не избија, ско прати и ствара све заплете у селу, ко врши најпре кандидацију за општинску управу, ко у механи решава сва крупна „општинска и државна питања, ко расправља међе и спорове, „шацује“ потрице, ко с влашћу увек добро стоји, ко заступа општину код судова и власти: такав је тип оцртан у овој опричи, који никад код своје куће није, него у механи свршава „јутрењу“ и „вечерњу“. Јер он зна. да само механа успење на председничку и посланичку клупу! Али му зато, што о својој кући слабо мари, кћи бежи са слугом. И све то ништа не гутиче на такве типове, мире се с готовим чином, и даље води "туђу бригу, „јер иначе не би био први човек у селу“....

„На суд браше“ износи слику сеоског парничара, коме "је у крви да се за ситнице: тужи, парничи, губи и пропада, "који својом писменошћу убија себе, доводи до беде, али и на самртном часу поручује: „На суд, брате!“

У слици „Под своје“ црта се јасним бојама окорелост „душе свих оних „бездетника“, који се труде да над туђом